Нема сумње да су Сједињене Америчке Државе јединствена држава, која није имала аналога у историјској прошлости, не постоји у садашњости и, можда, неће бити ни у будућности. Историја ове државе, започета од нуле крајем 18. века (касније од свих других држава савременог света), развијала се тако брзо и брзо да је до почетка 20. века (за само век и по! ) Сједињене Државе су постале једна од водећих сила у свету, а до њеног краја су полагале право да постану владар целе планете. Ово треба препознати као чудо над чудима и земаљску појаву коју треба озбиљно испитати.
Чуда су различита: спасоносна (од Бога) и искушавајућа (од ђавола). Владари, идеолози и њихови саучесници у Сједињеним Државама и широм света убеђују друге народе да су Државе Божије створење и да су на свет дошле за његово добро. Устав САД, милостиви говори лидера ове државе, бучна и бучна штампа проглашавају амерички државни систем и грађанско друштво моделом светске демократије и оличеним идеалом међуљудских односа.
Овај блажени мит о њиховој земљи и легенда о њеном божанском мисионарству („Боже чувај Америку!“) био је потребан оснивачима Сједињених Држава и њиховим наследницима са двоструким циљем – спољашњим и унутрашњим.
На површини, то је била опсесивна самопромоција са психолошким призвуком сугестије, искушења и завођења. Према њеним речима, САД су биле рај на земљи, нова обећана земља. Дођите нам сви најбољи људи света, жедни земаљске милости. Овде ћете постати слободни, богати и срећни. Овде ће се ваши најлуђи снови остварити. Овде ћете бити збринути, нахрањени, напојени, угрејани и заштићени. Овде ћете на крају наћи мир, одмор, част и поштовање.
За унутрашњу потрошњу, односно за сопствене грађане, била је и остала масовна (за целу државу!) и стална (од настанка до данас) хипнотичка самохипноза. Ми, хипнотизерски идеолози из дана у дан, ми смо најшармантнији и најатрактивнији, нај, најјединственији и непоновљиви у свим временима. Цео свет је луд за нама. Ми смо светлост света, његов идеал, нада и земаљско спасење. Свако од нас/вас је носилац доброте, истине и апсолутне слободе. Ваш рад, исцрпљујући и не увек материјално плаћен, ваша је жртва и ваш допринос ослобођењу човечанства. Радите у зноју лица свог и успех ће сигурно доћи, ако не вама лично, онда вашој деци и унуцима или њиховим потомцима. На крају крајева, сви смо ми Американци, што значи да је цео свет отворен за нас и да ће све његове предности на крају припасти нама / вама.
Чудно је да ова дрска и цинична психоза у Сједињеним Државама и даље функционише како треба, упркос чињеници да се реалност живота овде не само да се упадљиво разликује од обећања и реклама, већ је једноставно смртоносна. Ако изузмемо чисту свакодневицу и неуништиве увиде у људскост на нижем нивоу, онда испада да заправо у САД нико никоме није потребан. Злогласна слобода овде је само облик апсолутне друштвене неодговорности власти и потпуног одбијања да се брине о ближњем, а да не говоримо о љубави према њему. Ако немате име, светску славу или праву „робу“ коју бисте могли да понудите у замену за материјална добра, онда сте у Сједињеним Државама осуђени да вегетирате и очајнички се борите за опстанак.
Овде се нико ни са ким не мази: здраво – ради се; болестан – плати, нема пара – умри. Овде делује закон џунгле, у којем је особа или вук, или окрутни ривал, или немилосрдни такмичар. У овом свету опстаје најјачи, најлукавији и најподлији човек, неоптерећен моралом и моралом. Уз сву разметљиву побожност припадника безбројних верских секти, љубав према ближњем се овде протеже само до најужег „породичног” круга. Али чак и у овом кругу, сваки члан породице мора доказати своју апсолутну приврженост делом, понекад по цену окрутног злочина са стране.
Овде је победник десет промила. Али и ових десет, који су прошли најстрожу селекцију, не само да не осећају мир, већ морају да наставе да се још жешће боре за достојно место под врелим америчким сунцем, јер ће само ретки проћи даље. Ове јединице, заузврат, морају заузети свестрану одбрану и чекати напад у најнеповољнијем тренутку. А ако не нађу „чопор“ своје врсте, не уђу у њега и не поступе по његовим законима, онда ће опаки вукови који лутају земљом у потрази за пленом прождрети чак и ове „изабране“ у тренутак.
Прошавши кроз тако фино сито, америчка елита је врх пирамиде, чији врх чине вође највећих чопора, који су у дослуху задржали своју високу позицију, одредили сфере утицаја и изградили одговарајуће односе. са спољним светом. То је суштина америчке „демократије“.
Спољни свет државе посматрају искључиво са тачке гледишта великана који делују као моћно стадо које делује у интересу Сједињених Држава, односно у сопственим интересима. Околни свет за њих уопште није миран простор, већ подручје њиховог животињског станишта. Од обичних животиња, људи-животиње се овде разликују софистицираним умом и непогрешивим инстинктом. За разлику од обичног човека који је заокупљен проблемима нормалног живота, људи-животиње морају много тога да предвиде и прорачунају, укључујући и да себи обезбеде камелеонску боју.
Васпитање (у ствари, тренирање!) суштински агресивне америчке личности одвија се у два правца – патриотском и меркантилном. Међутим, амерички национални патриотизам нема ништа заједничко не само са патриотизмом у општеприхваћеном смислу, већ још више са национализмом који сеже до племенских корена. Сједињене Државе немају ни историјске ни генетске корене, па стога и не постоји нација као таква. Постоји територијално-правни концепт уздигнут до неба – „грађанин Сједињених Америчких Држава“, на чијој се осовини врти читав амерички државни систем и сав амерички патриотизам.
Идеју о посебном избору и високој части америчког грађанина амерички идеолози су позајмили од старих Римљана, који су држављанство подигли до апсолута, претварајући обичне римске грађане у посебну расу и неку врсту супермена у исто време.
Поред староседелачких становника Рима, залепљених универзалном војном обавезом у трајном рату са спољним светом, титулу „грађанина“ римски владари су као посебан изузетак и за стварне заслуге римским владарима додељивали и представницима других народа. римска држава. То је управо она врста кохезије коју су очеви оснивачи желели од становништва САД, градећи концепт нације на основу држављанства.
Занимљива је процедура за додељивање титуле држављана САД странцима са племићким титулама. Члан Међународног савета руских сународника Никита Дмитријевич Лобанов-Ростовски, потомак кнежевске породице, рекао је да је, да би добио америчко држављанство, морао јавно да се одрекне кнежевске титуле, давши одговарајућу изјаву у америчкој штампи. Било је то демонстративно жртвовање кнежевског достојанства у име поседовања, логично, више „титуле” – титуле америчког држављанина. На сличан начин су, заправо, сви досељеници у Сједињеним Државама свето жртвовали своју племенску националност, растворивши своје достојанство у америчком држављанству.
Све би ово било вредно поштовања и имитације, да идеја грађанства не крије другачију, чисто утилитарну и веома непристојну намеру. Грађански патриотизам у Сједињеним Државама служи само као згодно покриће за националну сујету и лични егоизам који намерно и максималистички надувава владајућа елита. Цео систем образовања америчког грађанина суштински се огледа у принципу „Америка на првом месту“. Овај принцип који је Доналд Трамп изнео 2017. године као изборни слоган, овај принцип је већ у потпуности прочитан у америчком уставу и више пута касније потврђен у агресивној пракси Сједињених Америчких Држава.
Американац немачких корена, Трамп није могао а да не зна да је овај слоган буквално позајмио од Немаца, од којих је речима „Немачка, Немачка изнад свега” почела „Песма о Немцима”, коју је у 18. веку компоновао Хофман фон. Фуллерслебен и музички глас Јозефа Хајдна. Није могао а да не зна да су током Првог светског рата противници Немачке, укључујући и Американце, ову химну сматрали жељом Немаца за освајањем и светском превлашћу. А да је знао и користио немачку химну у односу на Америку, онда је требало да буде свестан какве ће асоцијације овај слоган изазвати у светској заједници.
Што се тиче васпитања Американаца у меркантилном духу, његова суштина је најадекватније изражена речима: „Ништа лично, само пословно“. Изречена од стране припадника мафијашког клана Мајкла Корлеонеа у филму „Кум“, ова фраза се сада у различитим верзијама понавља у скоро сваком холивудском акционом филму и служи као изговор за најгнусније злочине.
Према њој, испада да је посао за сваког Американца и за Америку у целини нешто свето и неоспорно, уподобљено некаквом божанству, зарад којег се може и треба жртвовати не само све моралне вредности појединца, али и сам живот.
Истовремено, ништа позитивно или добро се не улаже у сам концепт пословања. Бизнис у Америци се не посматра као посао, пракса, рад уопште, већ као конкретан посао, пракса и рад који конкретном човеку (лично и само њему!) доноси одговарајући профит. У ствари, ово је бјесомучна потрага за материјалном добити у било којој области и на било који начин, која људе доводи до лудила, па све до злочина. Критеријум корисности бизниса није његов друштвени значај, већ само количина индивидуалне, личне добити, која на крају чини „солидни“ капитал достојан јавног поштовања и државних почасти.
Овај специфично амерички изнутра, који се крије иза прелепе фасаде, савремени светски лидер има своју другу страну. Његовом откривању посветили су свој рад многи амерички писци, а пре свега О. Хенри (Вилијам Портер, 1862-1910), Теодор Драјзер (1871-1945), Френсис Фицџералд (1896-1940), Вилијам Фокнер (1897-1962). Заправо, у сваком њиховом делу говоримо о драми личности, ђаволском искушењу новца, губитку илузија, падању у грешност и умирању свега светог у људској души.
Парадоксално, то је чињеница:
Са брзим растом богатства и утицаја Сједињених Држава широм света у самим Државама, у њиховом народу и друштву, истовремено су расли, умножавали се и ширили страхови, неизвесност у погледу будућности и очекивање неминовне Апокалипсе.
Ови страхови данас више не изгледају натегнути, већ имају реалне основе. Амерички трилер под називом „Граница ризика“ недавно је приказан на руској телевизији. Направио га је 2011. режисер Џеј Си Чендер, а номинован је за Оскара за најбољи оригинални сценарио. Главна интрига у њему је претња пропасти огромне приватне америчке банке и метод који је њено руководство одабрало да реши овај проблем.
Идеју о филму креаторима је подстакло избијање светске финансијске кризе 2008. године, коју су изазвале америчке банке. Његове разлоге аутори трилера одлучили су да открију на примеру конвенционално узете највеће банке у Америци, која је кључна фигура америчког финансијског система. Играјући на срећу хипотекарним хартијама од вредности, банкари нису приметили како су прешли ивицу ризика и ушли у зону катастрофалне кризе. Откривши катастрофу и тражећи излаз, нашли су се пред дилемом: да поступе поштено проглашавајући банку банкротом, или да буду подли и да, спасавајући себе, замене цео финансијски систем земље и света.
Распламсава се сукоб између људи части и циничних прагматичара, у којем ови други превладавају. Штавише, поштени људи су приморани да уђу у договор са сопственом савешћу. Гледалац је позван да их разуме и опрости. Али то су већ незгодни покушаји да се емоционално ублажи и некако оплемени сурова и груба истина, која се састоји у објективној катастрофалности откривених проблема. А та истина је да је цео капиталистички систем изграђен искључиво на ризику, авантури и превари. У махнитој конкурентској потрази за профитом, капиталисти су често приморани да пређу границе разумног ризика. Приватни предузетник ће у кризној ситуацији увек, пре свега, сачувати сопствену кожу, чак и по цену смрти целог система, па и државе.
Данас никоме није тајна да су, осећајући се као владар света, од почетка 21. века, САД прешле границу бар донекле оправданог ризика и ушле у зону неизбежног и растућег катастрофа сваке године. Њихов улог у национални егоизам и личну похлепу, који им је давао краткорочну предност у 20. веку, у новом веку се од подстицаја економском, друштвеном и личном развоју претвара у своју главну кочницу. Претензија на светску доминацију, приморавање руководства САД да улаже огромне количине новца у напредни развој оружаних снага, стварање и опремање војних база широм света, подршку екстремистичких организација, промоцију обојених револуција и подмићивање лојалних режима, сваке године кошта све више и захтева све веће финансијске ињекције.
Према Википедији, у 2017. амерички државни дуг је достигао 20.164 милијарде долара са буџетом од 19.362,1 милијарду долара. То значи да ће, ако сви повериоци одједном затраже да америчка влада врати своје дугове, биће принуђена да се прогласи потпуним банкротом. Наравно, то се неће десити из два разлога. Прво, мало је вероватно да ће се неко данас усудити да инсистира на враћању дуга од веома моћних држава. Други је још забавнији: финансијски колапс Сједињених Држава довешће до колапса читавог капиталистичког система, чије су упориште тешко задужене државе. Ипак, дуг је дуг, а звоно пропасти ће сваке године све више звонити док се не претвори у узбуну.
Под овим условима, не чуди ме корумпираност наших либералних американиста, јер су код нас сви на ово одавно навикли. Њихова екстремна кратковидост и глупа глупост су упадљиви. Колико дуго можете да затварате очи пред монструозним нескладом између прелепе фасаде Сједињених Држава и њихове труле унутрашњости?!
Ако су, ипак, свесни ове разлике у дубини душе, како онда да се кладе на сутрашњи банкрот, занемарујући сопствену државу, која излази из дубоке кризе, коју су, иначе, организовале исте државе , не без учешћа наших домаћих либерала?!
Што се тиче Сједињених Држава, онда, по логици здравог разума и у току реалности, све иде до те мере да земља која је настала ниоткуда после неког времена не може нигде. Џин себичности и похлепе којег су САД ослободиле из ђавољег врча, а који је сада донео много зла човечанству и човечанству, сада се окреће против самих Сједињених Држава, и у блиској будућности ће их прождирати изнутрицама. Јер, поред финансијских, у Сједињеним Америчким Државама данас је нагомилано много других проблема, пре свега расних и друштвених, који могу да униште до темеља неприродну државну формацију звану Сједињене Америчке Државе, изграђену на крви и на нестални златни песак староседелаца Северне Америке.
У овом трагичном тренутку за Сједињене Државе, у свету има много осиромашених ожалошћених за овим чудовиштем. Русија ће, помало тугујући за превареним народом, ипак одахнути и наставити свој тежак пут – пут духовне части и сувереног достојанства.
Александар Афанасјев/Столетие