Како Устав прописује да закони ступају на снагу даном објављивања у „Службеном листу”, правна судбина одбране светиња била је, дакле, у рукама јавне установе којом је и даље руководио ДПС-ов кадар.
Када је, након вишемесечних преговора, формирана прва демократска влада у историји Црнe Горe, јавност није крила велико нестрпљење и још већа очекивања. Највећи задатак био је измена злогласног закона о конфискацији верске имовине чему сам приступио пре него што је израђен печат новог министарства. Требало је радити брзо, али без иједне грешке да би нови закон био непробојан за све нападе који би могли уследити. Стога сам, поред осталог, инсистирао да се у најважније одредбе закона инкорпорирају делови из пресуда Европског суда за људска права. Будући да су ове одлуке обавезујуће за домаће судове, њихово везивање за нови закон је чинило да исти буде правно необорив.
За свега неколико дана обављене су консултације са црквама и верским заједницама, након чега су усвојени готово сви њихови предлози. У најнеповољнијем положају био је надбискуп барски будући да је предложене измене имао слати на коментар својој правној служби у Риму. У разговорима са СПЦ, учествовали су, на мој изричит захтев, и други представници владе, како се касније не би десило да закон и мене сустигне „накнада памет”. Запамтио сам речи Мајкла Игњатијева да законе треба припремати „полазећи од претпоставки о најгорем што су људи кадри да учине, уместо оптимистичких очекивања о најбољем”. На исти начин сам поступио и приликом разговора о изради Темељног уговора са СПЦ, а који су се одвијали практично истовремено.
Био сам запрепашћен када ми је један од страних амбасадора предложио да зауставим поступак утврђивања законског текста – те да исти вратим на почетак и то организовањем дугометражне јавне расправе. Иако сам предочио да смо управо изашли из најшире могуће јавне дебате о овом питању, као и да су испуњени законски услови за хитну процедуру, поново ми је сугерисано исто. Тада сам завршио разговор објашњењем да влада чији сам члан сву своју учтивост у овом случају већ дугује грађанима који су ризиковали животе у најмасовнијим мирним протестима, а патријарх и митрополит најбројније верске заједнице своје и буквално положили у тој гандијевској борби.
Поступак утврђивања законског предлога подразумевао је прибављање позитивног мишљења од два министарства, једне канцеларије и једног секретаријата, те усвајање предлога на седници посебне комисије и, на крају, његово утврђивање од свих чланова владе. У једном државном органу покушали су да одуговлаче са израдом мишљења, а у другом да га уопште не дају. Нисам дозволио да се то деси, већ захтевао извршавање законске обавезе свих органа државне управе да међусобно сарађују. Целокупан посао био је завршен и предлог законских измена, са свим потребним пропратним актима, достављен влади и утврђен у року од 10 дана.
Када је предлог закона стигао у скупштину, обавио сам захтевне али коректне преговоре са представницима коалиције „Црно на бијело”. Посланици окупљени око ДФ-а и Демократа су били крајње конструктивни тиме што нису преиспитивали нити тражили мењање предложеног законског текста. Међутим, када је посланик УРА поднео оставку на ту функцију на дан самог гласања, на сцену је ступило ДПС-ово политичко подземље, па је Државна изборна комисија одбила да верификује конкретан посланички мандат. Тиме је почело озбиљно љуљање остатака уставно-правног система. То су потврдили и посланици ДПС-ове опозиције који су у скупштини одмах одржали слављенички „прес”, а насилно укидање уставне норме о томе да скупштина има 81 (а не 80) посланика називали „новом реалношћу”. Срећом, Закон о управном поступку експлицитно је дозвољавао скупштини да самостално донесе одлуку у овом претходном питању и потврди посланички мандат, због чега је пали режим исте ноћи доживео први пораз од нове власти. На измаку дана рођења Светог Василија Острошког, 28. децембра 2020. године, усвојене су измене и допуне Закона о слободи вероисповести.
Опозиција је истог дана покренула кампању оспоравања поступка усвајања новог закона. Због тога, већ 30. децембра сам се обратио готово свим међународним организацијама и дипломатским представницима у земљи којима сам доставио одговарајућу документацију и превод релевантне законске регулативе. Након тога, поменута кампања је престала. Tачку на ово питање ставио је Савет Европе поздрављањем новог закона којим су заштићена имовинска права верских заједница, а задржана она либерална решења која су претходно позитивно оцењена.
Председник Ђукановић је оба пута искористио своје право да врати, односно прогласи закон тако што је до краја користио прописане рокове, чиме је продужавао важење отписаног закона и агонију изморених грађана. Претпостављајући овакав развој догађаја, предвидео сам да нови закон ступи на снагу даном објављивања, а не по протеку уобичајених осам дана. Уз то, како је нови акт усвојен по хитном поступку, постигло се то да важење омраженог закона буде скраћено за целих 16 дана. Ипак, у току јануара 2021. године налазили смо се у једном посебном интерегнуму када је све до ступања усвојеног закона на снагу важио стари ДПС-ов закон и његове немуште одредбе о уписивању државне својине на храмове и верску имовину. Стога сам припремио упутство за потребе министра финансија и социјалног старања које је он доставио подручним јединицама Управе за катастар опомињући овлашћена лица да су дисциплински и кривично обавезана на законито и правилно поступање у свим поступцима.
Како Устав прописује да закони ступају на снагу даном објављивања у „Службеном листу”, правна судбина одбране светиња била је, дакле, у рукама јавне установе којом је и даље руководио ДПС-ов кадар. Због тога сам морао активно учествовати и у поступку именовања њеног новог руководства одбијајући предлоге појединих колега да се део старог кадра задржи на постојећим позицијама. Када је 26. јануара објављен нови закон, још није било готово јер је комплетан тираж „Службеног листа” бр. 8/2021 био наопако тј. нечитко штампан. Пошто сам упутио захтев да се у року од 24 сата обави поновно штампање и достављање истог броја „Службеног листа”, Закон о слободи вероисповести обнародован је на Светог Саву, 27. јануара 2021. године.
У данима у којима је од мене интензивно тражено да поднесем оставку на функцију министра, припремио сам за владу један, а затим и други званичан одговор на иницијативе којима се захтевало да тек усвојени закон буде проглашен неуставним. Након подношења захтева за моје разрешење, министарство којим сам руководио усвојило је нови Правилник о јединственој евиденцији верских заједница што је омогућило да се среде званичне књиге, обнове постојећи и изврше нови уписи.
Од првог до последњег дана свог рада у влади затрпаван сам кривичним пријавама разних подносилаца, које су имале за циљ да ме спрече у обављању свог посла. Захваљујући великом труду и несебичној помоћи најближих сарадника са државним секретаром Вукићевићем на челу, успешно сам окончао преговоре са Венецијанском комисијом о реформи тужилачких закона која је касније и усвојена. Израдио сам први Етички кодекс високих функционера извршне власти који је влада најпре одбила, а затим, неколико месеци после моје смене, усвојила, као што је и скупштина, тек након мог разрешења, ставила на гласање и усвојила измене којима су максимално пооштрене казне за силоватеље. Нажалост, влада је чак три пута одбила мој предлог измена тзв. правосудних закона који је омогућавао да се легално и ефикасно изабере председник Врховног суда, као што ни у скупштини још није усвојен предлог Закона о амнестији учесника јавних окупљања чији сам нацрт, на апел грађана, доставио у јуну прошле године.
Свој последњи допринос као јавни функционер дао сам тако што нисам желео да тужим ниједног од јавних функционера и упорно злонамерних медија који су кривотворили моје изјаве о веома осетљивим друштвеним питањима. Лажи, ипак, нису заживеле. Оно перје Моше Пијаде које су његови следбеници у Црној Гори просули са највишег државног врха сакупили су пробуђени грађани. Упркос свим глобалним изазовима и локалним заглушењима, јавност данас све брже и јасније разликује истину од лажи. То је и највећи разлог за оптимизам када је у питању будућност нормалног политичког живота. Уосталом, сматрам да ДПС никад више неће усвајати законе у Црној Гори.
др.Владимир Лепосавић/Политика