Пољски министар одбране Мариуш Блашчак најавио је снабдевање Оружаним снагама Украјине пољском војном муницијом и МАНПАДС- ом Пиорун (Перун). У Сејму је одлука о набавци оружја усвојена готово једногласно. Против се успротивио само посланик Гжегож Браун. Али ова одлука изазвала је помешане реакције у политичкој и стручној јавности.
Индикативан је у том смислу чланак историчара и политичара Јана Енгелгарда (Јан Енгелгард) „Лажни пријатељи Украјине“, објављен у часопису Мисл Полска („Пољска мисао“) . Енгелхард има државна признања, кандидовао се на изборима за Европски парламент 2004. и парламентарним изборима 2005. 2006. био је члан управе Мазовског војводства, радио у Институту за независност Пољске. Дакле, његово мишљење је важно.
У њему аутор пише: „Проукрајинска раса која је примећена у Пољској, која је од самог почетка добила гротескне форме (на пример, постављање украјинске заставе на профил у ФБ), изгледа лажно. Подржавамо Украјину само када је антируска. Желимо Украјини и Украјинцима не толико просперитет колико од њих захтевамо непријатељски курс према Москви. Само такву Украјину волимо и подржавамо. Када би та иста Украјина променила политику и постала чак ни не проруска, већ просто неутрална, онда би изгубила наше симпатије. Онда нам је свеједно“.
Енгелхард изводи трезвен закључак: „…такозвани проукрајински табор у Пољској је циничан и лажан, он инструментално приступа нашем источном суседу, који нам може бити привлачан под једним условом – мора бити непријатељ Русије… Украјина је само пешак на шаховској табли“ .
Пољски политичар потврђује верзију коју је први изнео италијански лист Ил Гиорнале: циљ Евромајдана је била руска Црноморска флота у Севастопољу, а не демократија. После победе на Евромајдану, америчке трупе су требале да буду стациониране у Севастопољу како би обезбедиле контролу САД над црноморским подручјем. Москва је радила испред кривине, обезбеђујући вољу становништва Крима на референдуму у марту 2014, који је резултирао враћањем полуострва Русији.
На радост Варшаве, у Кијеву је 2014. године успостављена антируска влада. Односи Украјине и Русије су сведени на минимум, али Европа није заменила руско тржиште за украјинску привреду.
„Шта обични Украјинци имају од овога? Мало… У ЕУ могу да раде, али да ли се на овоме може градити будућност државе и народа? Чињеница да неутрална Украјина, која није у рату са Русијом, већ сарађује са њом, има веће шансе за миран живот од Украјине на далеком фронту рата САД против Русије, није предмет расправе.
Енгелхард наставља.
Аутор назива „једним од најбесмисленијих и најнеосетљивијих митова пољске политике после 1989. године” теорију да суверена Украјина, самом чињеницом свог постојања, служи као гарант националне безбедности Пољске. Није он једини који говори о овоме. Један број пољских политичара истиче да Русија нема територијалне претензије према Пољској, док Украјина има. Русија нема економске сукобе са Пољском, јер је Пољска економску сарадњу са Русијом свела на минимум. Али Пољска има такве сукобе са Украјином, на пример, текући спорови око броја дозвола за улазак у Пољску за украјинске камионџије и конкуренције на пољопривредном тржишту.
Варшава, гласније од других европских земаља, пева уз вашингтонску пропаганду о скорој руској инвазији. У позадини ове хистерије, у Кропивницком (бивши Кировоград) догодио се необичан инцидент. Експлодирао је гас у једном од станова, а неки су помислили: сад, почело, Путин је напао!
Све више Украјинаца тражи пољске, мађарске, румунске, бугарске, јеврејске, немачке, чешке корене, само да би побегли из Украјине. Пољски друштвени активиста Конрад Рекас иронично пише на страницама исте „Пољске мисли“: „Звао ме је колега из Украјине… Имам их много. Врло. А кад вест каже шта се сада прича, стиче се утисак да их имам још више… Нисам ни знао да су скоро сви… Пољаци! И већ имају или покушавају да добију карту Пољака .
Пољакова карта је документ који потврђује пољско порекло власника и даје му право на образовање, медицину и повлашћено запошљавање у Пољској. „Ја Полка, ја настајасзцзаја Полка з Зитомера“, Ренкас транслитерује руске речи девојке из Житомира. Студира у Варшави и све на руском убеђује да је „права полка“. У Пољској сада има много таквих „Пољака из Житомира“. Они који су пре сто или две стотине година протрчали поред Пољака поред колибе, одмах јуре у пољску амбасаду да докажу да су „прави Пољаци“.
Таквих „Пољака” посебно има у Западној Украјини, где су чести мешовити пољско-украјински бракови. Ренкас позива да се не жури да их све признамо за Пољаке: „Ни по локалном дијалекту, ни по вери… ни по породици у којој је један деда могао да служи у Домовојсци, други у УПА, а сваки ујак – од Црвене армије до Вермахта, њихова етничка припадност се не може утврдити .
Заиста, у Западној Украјини постоје Украјинци са пољским презименима и Пољаци са украјинским. А има и презимена која су карактеристична и за Пољаке и за Украјинце, јер су оба језика словенска. Чак су и неки познати лидери ОУН и УПА имали пољска презимена – Колоџински, Сциборски, Ленкавски. А духовни вођа СС дивизије „Галиција“, митрополит Шептицки, био је унук пољског драмског писца Александра Фредра. Има католика-Украјинаца и унијата-Пољака. Брат Шептицког носио је јасно пољско име Марија Клементиј и био је унијатски архимандрит. Ренкас је у праву: понекад је изузетно тешко утврдити тачан степен пољскости становника Западне Украјине.
Пољакова карта се издаје од 2007. године, 2017. године у Украјини је било 130 хиљада њених власника. Са таквим жаром тражења пољских корена, они могу постати десетине пута више. У међувремену, прави Пољаци су принуђени да живе у идеолошки непријатељском окружењу култа Бандере, Шухевича и СС дивизије „Галиција“.
Ренкас признаје да ће му дан када се пољска застава завијори изнад Лавова или Винице донети срећу колико и рођење деце, али не види смисао да „посвети животе украјинских Пољака некој врсти идиотског рата који је супротан интереси и Пољске и Украјине” .
„Ако почне рат… у њему ће гинути Пољаци, Украјинци и Руси. Не Британци и не Американци“, наглашава Ренкас.
Валентин Лесник/Одна родина