Љета Господњег 2020. године Црна Гора је смогла снаге да након 30 година уздрма НАДДРЖАВНИ СТАТУС ДЕМОКРАТСКЕ ПАРТИЈЕ СОЦИЈАЛИСТА. Први човјек Партије и Државе није успио преко свога ДПС-а продужити мандат својој диктатури. Истргле су му се из руку Законодавна и Извршна власт. Или смо се ми томе прерано обрадовали.
Његов губитак ни издалека није значио да ћемо ми бити на добитку.
Августовско освајање власти и враћање Црне Горе народу догодило се само на симболичној, позоришној равни. Изборили смо се тек за још једну политичку представу. Позвани смо на премијеру слободе. Саопштена су нам имена нових глумаца. Нови глумци су нас обавијестили да ће одиграти представу на спрженој земљи. Знали смо за спржену земљу иако је то била строго чувана државна тајна, а њено одавање кажњиво по закону.
Једва смо чекали да се подигне завјеса и отпочне представа. Надали смо се да ћемо барем у позоришту доживјети опоравак тек ослобођене земље. Жељели смо је видјети безбједнију, љепшу, ментално здравију, сроднију, повезанију са правдом и законом. Очекивали смо да нас обрадују ситуације у којима ће добро побјеђивати зло. Нијесмо их доживјели.
На самом почетку представе дошло је до жагора у публици. Чула су се добацивања, клицања и звиждуци. Подигле су се тензије, наступиле зађевице. Глумце нико није ни гледао. Убрзо се смутња из публике преселила на даске које живот значе, а потом и иза сцене. Тамо је дошло до свађе међу глумцима. У том тренутку неко је примијетио како је из дубине позоришног мрака измигољио поражени ДПС и почео се шуњати према степеништу којим се излази на сцену. Негодовали смо. Протестовали. Псовали. Бијеснили, све док се нијесу упалила свијетла и најављена пауза.
Обавијестили су нас да је главни глумац повучен из представе заједно са цјелокупним ансамблом. Позвали су нас да будемо стрпљиви док управа не обезбиједи алтернативне глумце. Обећали су да ће се представа наставити са још више жара јер нови режисер воли динамику. Подсјетили су нас да је позориште храм културе. Један дио публике понашао се као да је у храму, други као да је у кафани. Крајичком ока и једни и други забленуто су пиљили у завјесу. Једни су сматрали да је завјеса спуштена јер се представа завршила. Други су очекивали да се завјеса подигне и представа настави.
Док чекамо можда ћемо схватити да нијесмо зрели ни за представу о слободи, камоли за слободу.
Ранко Рајковић/ИН4С