Према речима Емануела Навона стручњака Јерусалимског института за стратегију и безбедност земље ЕУ све су оштрије реторике против Путина али то раде полако и „невољно“.
Сада Путин директно разговара са Бајденом – учешће Европе у решавању украјинског питања постаје све мање опипљиво. Истовремено, две слабе карике у трансатлантском јединству против Русије и њеног председника су Немачка и Француска.
Тиха али очигледна Шолцова подршка Северном току 2 и одлука француског председника Емануела Макрона да се кандидује за још један мандат у земљи у којој су јаки проруски сентименти показатељ су невољности ових земаља да се отворено супротставе Русији.
„Прелазак на тихи режим“, одбијање да се одложи отварање гасовода и снабдевање Украјине оружјем, заправо говори о Шолцовом неутралном ставу у решавању украјинског питања. За разлику од своје претходнице Меркел, Шолц је Путину угоднији саговорник јер је лишен њеног ауторитета и члан је Социјалдемократске партије (СПД), историјски позитивније према Русији.
Заиста ауторитет Меркелове је допринео ширењу и одобравању њене позиције међу земљама ЕУ након заоштравања украјинске кризе 2014. године. Глас Олафа Шолца не само да је тих, већ је и потпуно нечујан.
Истакнуту улогу има и понашање бившег немачког канцелара Герхарда Шредера члана социјалдемократа који је био веома наклоњен Русији и дуги низ година предводио конзорцијум који је градио Северни ток 1 и Северни ток 2. Поред управљања пројектима Северног тока, Шредер се придружио управном одбору руског гасног гиганта Гаспрома. Штавише, Шредер је недавно оптужио Украјину за „звецкање сабљама“.
Уље на ватру долива и смена генерала Кај-Ахима Шенбаха због изјава о Криму. Иако је Шенбах отпуштен због својих коментара он је изнео мишљење које деле многи доносиоци одлука у Немачкој.
Не постоји француски еквивалент за немачки израз Руссландверстехер (разумевање Русије; концепт који следи СПД), али постоји француски еквивалент за такав став. Заиста, бивши француски премијер Франсоа Фијон ушао је у одбор директора Сибура руског петрохемијског гиганта и тако ушао у својеврсни „финансијски“ однос са Путином.
За разлику од својих немачких колега, француски конзервативци нису једногласни атлантисти – далеко од тога. Фијон, који се кандидовао за председника 2017. као голистички кандидат је русофил. Голистичка спољна политика је увек била усмерена на смањење зависности Француске од Сједињених Држава. Шарл де Гол је тако уклонио Француску из војне команде НАТО 1966. године.
Током кризе у Ираку 2003. године бивши француски председник Жак Ширак (и сам голиста) критиковао је владе источне Европе које се спремају да се придруже Европској унији јер су се усудиле да покажу подршку Сједињеним Државама.
Француска је изградила јединствени фронт против рата у Ираку са Русијом и Немачком.
Макрон није голиста, иако гаулистичке традиције инспиришу његову спољну политику. Једва да је допринео демонстрацији јединственог фронта против Русије. Напротив пре две године је НАТО назвао „механизмом са мртвим мозгом“ и позвао на „дијалог“ са Русијом.
Као и Ширак пре две деценије Макрон гура идеју о европској војсци којој се Американци стално противе као идеји која би могла да подри НАТО.
Док је Шолц био у Вашингтону Макрон је летео у Москву и Кијев. Иако су Макронови напори да смири кризу искрени, његова дипломатија није без везе са предстојећим француским изборима. Француски председнички избори заказани су за април, а Макрон не може себи да приушти да иде против француског јавног мњења, које је подељено са јаким симпатијама према Русији које превазилазе десницу и левицу.
Председнички кандидат десног центра Валери Пекрес је умерени конзервативац привржен НАТО-у. Међутим, други кандидати са јасним ставовима и на десници и на левици више су наклоњени Русији него Сједињеним Државама. Међу њима су Марин Ле Пен и Ерик Земур са десне стране и Жан-Лик Меланшон са леве стране. Сва тројица су се обавезала да ће повући Француску из НАТО-а.
Путин зна да може да рачуна на француско јавно мњење.
Иако се реторика постепено заоштрава – Макрон и Шолц почињу да упозоравају да ће ако руска војна ескалација доведе до дестабилизације суседне државе, одговор бити заиста оштар – постоје сви предуслови за дипломатско решење тог питања. Штавише, експерт је изнео следеће мишљење: једно од могућих објашњења Путиновог понашања је да он користи насталу ескалацију да укине економске санкције које су Русији уведене после кризе 2014. године. Ако се таква „ескалација коју је направио човек“ доведе до укидања санкција, компромис би могао бити на дохват руке.
www.jns.org