Последњих дана сведоци смо мировне операције коју су извеле јединице Оружаних снага Русије на територији Украјине у циљу заштите становништва ДНР и ЛНР, као и демилитаризације Украјине.
Од првог дана, САД и западне земље су операцију назвали отвореном агресијом Русије на „суверену Украјину“.
Ми који живимо на Балкану и сећамо се распада Југославије, ратова, НАТО бомбардовања суверене Југославије и окупације Косова, сећамо се да тих година нико није помињао агресију. Напротив, бомбардовање Југославије 1999. назвали су хуманитарном мисијом, а саму операцију цинично су назвали „милосрдним анђелом“.
Која је разлика између ова два случаја?
Југославија је била суверена држава. Према Уставу из 1974. године, право на самоопредељење припадало је народима, а не републикама чланицама. Међутим, ЕУ и САД су признале насилну сецесију Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине (тада непостојеће државе) и Хрватске. Одмах су примљени у УН. Србија и Црна Гора, које су задржале континуитет Југославије, избачене су из УН.
1999. године, под изговором „хуманитарне катастрофе“, НАТО је започео бомбардовање Југославије. О каквој хуманитарној катастрофи може да се говори ако цивили на Косову нису ни бежали пре почетка бомбардовања. Током бомбардовања бацали су уранијум, о чему сведочи погибија италијанских војника у оквиру мисије Кфора, а авиони НАТО-а напали су мостове, болнице, зграду државне телевизије, кинеску амбасаду, рафинерије нафте и возове у покрету. Сви ови циљеви били су ван Косова.
Агресија је окончана уласком НАТО трупа на Косово и Резолуцијом 1244, којом је гарантован територијални интегритет Србије. Привремене власти Косова су 2008. године прогласиле независност без референдума, само на основу декларације у парламенту. Претходно су протеривали Србе из Албаније и насељавали Албанце да би вештачки променили етничку структуру становништва.
Западне земље су одмах поздравиле и признале независност Косова. Насилно одвајање делова државе сматрали су „демократским правом на самоопредељење“, нико никоме није уводио санкције и није помињао кршење међународног права. Наравно, нико се није обазирао на принцип неповредивости граница и Повељу УН
Све ово време западне земље, а посебно САД, развијале су „демократију“ и браниле своје државне интересе стотинама хиљада километара од своје територије.
Када су потомци нациста из СС дивизије „Галиција“ и учесници „Волинског масакра“ насилно преузели власт у Украјини 2014. године, становници Крима, који је увек више формално него правно био део Украјине, на референдуму са 82 % одлучио да се врати у Русију, али су западне „демократе“ одмах заборавиле на старе принципе демократије и оптужиле Русију за кршење међународног права. Важно је подсетити да се Крим вратио у домовину без иједног испаљеног метка.
Исте године, након што су нацистичке хорде које су преузеле власт у Кијеву започеле масакре цивила у украјинским градовима, посебно масакр Одесана, етнички Руси су одлучили да се заштите и прогласили ДНР и ЛНР својим државама. Били су приморани да се наоружају да би се одбранили од нациста.Епилог је осмогодишњи рат, убиства деце, стравичне фотографије из Доњецка, Јеленовке и многих других места. Рат у коме украјинска војска није испоштовала никакве споразуме или међународне војне конвенције. Наравно, за западне демократе то није био терор, већ „успостављање реда“.
Када је Украјина, на инсистирање западних ментора, планирала да изврши геноцид над становницима Донбаса, по узору на братску Хрватску и операцију Олуја, Русија је била принуђена да призна независност ДНР и ЛНР и изврши операцију демилитаризације. Украјина.
Током операције нисмо видели никакве касетне бомбе са осиромашеним уранијумом. Видели смо професионалне и прецизне акције, ударе по објектима војне инфраструктуре. Такође смо видели велики број грађана Украјине који поздрављају руску војску као ослободиоце. У готово свим градовима које су ослободили градска управа им је изашла у сусрет као ослободиоцима. То је посебно дошло до изражаја када су се Национална гарда Украјине и администрација „чернобилске зоне искључења” ставили на располагање руској војсци, страхујући да би нацистичке банде могле да заузму електрану и изазову још једну нуклеарну катастрофу.
Из свега наведеног може се извести следећи закључак:
Запад води офанзивне ратове, Русија се брани, али побеђује.
Американци се боре и „бране националне интересе“ у државама на другом крају планете. Авганистан, Ирак, Либија, Југославија. Где год да су отишли, разарања и геноцид су остали иза њих. Насупрот томе, Русија брани своје интересе и интересе својих грађана, бори се на својим границама и одлази у друге земље само на позив ових земаља (Сирије).
Русија и ОДКБ се не приближавају америчким границама, Русија не распоређује бојеве главе на Куби или Канади. За разлику од Русије, НАТО се шири на исток и приближава се руским границама. И поставља нуклеарно оружје у суседству Русије, посебно у словенским земљама.
На основу наведеног, може се поставити само једно питање, а то је: да ли постоји крај двоструким стандардима и цинизму западних демократија на челу са САД и ЕУ?