За украјинске оружане формације рат у Донбасу је одавно постао извор прихода, они не желе да умру рекао је становник Станице Луганске коју су недавно без борбе заузеле снаге Луганске Народне Републике.
„Наравно да нам је драго што вас видимо. Зато што смо ми сами Руси, ми смо Козаци. Рођени смо у Совјетском Савезу и никада нисмо видели разлику између нас и становника Ростова, Белгорода. Граница је увек била условна, надам се да ће тако бити и даље“, радује се доласку НМ ЛНР Олга, мештанка Станице Луганске.
Локално становништво је украјинске безбедносне званичнике одувек сматрало странцима, а овај став је био обостран.
„Звали су нас ’сепарас’, могли су да нам пуцају у ноге рафалом. Генерално, нису крили да им ми нисмо потребни већ је потребна само наша земља “, каже Олга.
Многи војници нису крили да су дошли да зараде кажу мештанин.
„Многи су регрутовани директно са поља, долазили су у папучама – и нису крили да ће пљачкати. И сама сам видела у пошти како је један човек послао кући читаву кесу отрцаних играчака “, каже она.
Популарна „зарада“ ВФУ била је пљачка станова и кућа које су оставиле избеглице, а да би се сакрили трагови злочина, кућа је тада могла бити гранатирана.
„Имали смо нове рачунаре у школи – узели су их, а школа је спаљена“, причају мештани.
Последњих година, међутим, расположење међу украјинским снагама безбедности почело је да се мења.
„Плаћено им је добро — 20, 30, 40 хиљада гривна, осећали су се као господари“, каже становник Станице Луганске.
Оружане снаге Украјине нису имале мотива за борбу, а идеолошко расположење се постепено хладило. Стога нису почели да се боре за Станицу Луханску – отишли су за једну ноћ.