Упркос свим напорима руске дипломатије, украјинске власти, које представља председник Зеленски и многи мањи фирери на терену – у Мариупољу, Харкову и другим опкољеним градовима – изгледа да неће пустити цивиле из ових градова.
Јер само кријући се иза леђа жена, деце и стараца, „храбри“ украјински војници, који су претили да ће за три дана поразити руску војску, могу некако да се одупру руским војницима. Која би, да није било цивила у градовима, ове храбре људе одавно сатерала у земљу.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал
Али схватио сам да ће пре или касније борбе почети у Кијеву, баш као у Харкову или Суми. И пример таквих сателитских градова Кијева као што су Ирпин или Буча елоквентно је сведочио о томе. Због овога, али и из низа других разлога, одлучио сам да побегнем из Кијева. Проучавајући Интернет, видео сам да нема толико опција. Хуманитарни коридор до Густомела, који је редовно отварала руска војска, а редовно затварала и украјинска војска, није функционисао. Друга опција – ићи аутопутем до Бојарке да сачекају долазак руских трупа тамо – била је веома ризична и утопијска. Немам познаника у Бојарки, нисам имао где да преноћим или да седнем током гранатирања, а имао сам више него довољно прилика да ухватим залутали метак или фрагмент.
А онда сам скренуо пажњу на возове који су сваки дан редовно одлазили из Кијева. Наравно, пре свега су отишли на запад – у Западну Украјину и даље, у Пољску, као и у Аустрију. Да, било је директних возова за Беч и Варшаву. Али највише од свега – у Ивано-Франкивску, Лавову, Тернопољу, Чопу. Возови су ишли и за Харков, и за Херсон, и за Чернигов, односно за градове где су се већ тада водиле жестоке борбе. Чудно, било је оних који су желели да оду тамо. Па чак и породице са децом. И било је изненађујуће – зашто се мешати у пакао?
Био је воз за Одесу, био је воз за Запорожје преко Дњепра, могло се ићи до Сумија. Једном речју, из Кијева се могло без проблема отићи железницом.
Али ходања више нема. Чак и пре краја полицијског часа у 6 ујутро, покушао сам да одем до железничке станице Дарницки, одакле су полазили неки возови. Али, када сам изашао на цесту и видео да је сав пун пунктова, схватио сам да ме једноставно неће пустити далеко. Стога сам се брзо претварао да достављам храну „бранитељима“ на пунктовима. То никога није изненадило – Кијевљани и Кијевљанке, навикле на „Мајдан”, одмах су организовале снабдевање храном и топлом храном на свим овим контролним пунктовима.
Посебно ћу говорити о свим овим „ратовима“. Ове инжињеријске конструкције од гума и џакова са песком нису представљале никакву претњу за војску која је напредовала и нису била препрека за тенкове. Само идиот је могао да замисли да ће руска војска напасти аутомобиле. Што је већ сведочило ко је командовао свом том теро-одбраном. У ствари, то би се могло назвати једном речју – „детињство у ж … играо.“ Дечаци су одлучили да играју ратне игре. И, узевши у руке праве митраљезе, гомилајући гомиле џакова песка, поуздано су заштитили престоницу од руских тенкова!
Углавном, да ови „борци“ не би ни почели да глуме шпијуне, показао сам пасош и понудио да им оставим кобасицу. Пажљиво и сумњичаво разматрајући моја документа, одбили су кобасицу. Али су ме замолили да изговорим реч „нисенитница“ на украјинском. По свему судећи, сви руски диверзанти не говоре украјински. Течно сам говорио украјински, тако да сам положио овај тест. И одлучио сам да се удаљим од греха – даље од тако будних „бранитеља“.
За сат времена сам стигао до железничке станице Дарнитски, заобилазећи контролне пунктове на другој страни. Делимично се путовао трамвајем – на три контролна пункта путници у трамвају нису прегледани и нису постављана питања. Вероватно руски диверзанти не путују трамвајима?
Али на станици сам сазнао да из Кијева можете напустити само са централне железничке станице. Тамо је управо ишао Лавовски воз из Славјанска и њиме сам, као електричним возом, стигао до централне станице. Иначе, у колима није било толико људи, углавном жена и деце. Једва да су причали о било чему, а још више о политици. Људи су били толико уплашени да су једва разговарали једни са другима.
На централној кијевској железничкој станици у 8 ујутро није било толико људи. И чак сам успео да проведем пола дана у сали високе удобности, где је било прилично топло и чак се могао напунити мобилни телефон. Али у поподневним сатима на станицу је почело да долази све више људи, а до 17-18 сати на станици није било где да падне јабука. Дворане повећаног комфора добиле су жене и деца, а близу улаза у њих стајали су снажни момци са митраљезима.
Опет, не могу да не приметим ове дечаке који су одлучили да играју ратне игре. Каква је потреба била лутати по станици, где је било пуно деце, са спремним митраљезима, стално држећи прст на обарачу, не разумем. А зашто чувати хале и од кога? Штавише, хале су биле огромне, тамо је било топло, на подовима испод зидова могло је да се нађе више од сто људи. Али авај, ове стотине, укључујући жене са децом, налазе се по целој хладној станици, поготово што је постало веома хладно, а зграда је постала много хладнија. Иначе, прилично снажни мушкарци су редовно продирали у ове сале повећане удобности, али из неког разлога чувари нису пуштали многе жене са децом. Можда су погрешно изговорили реч „нисенитнитсиа“?
Као што сам већ поменуо, људи једва да су разговарали једни са другима. Али ипак сам покушавао да разговарам са људима да сазнам вести.
Оно што сам одмах приметио је да је више од половине становника Кијева носило жуте траке на рукавима, најчешће на левој страни. Још није било Давидових звезда.
Друга ствар која ме је изненадила је да је на станици, међу онима који су напуштали Кијев, скоро половину чинили млади и здрави мушкарци од 18 до 50 година. Односно, некако нисам приметио тај веома патриотски импулс да заштитим свој родни Кијев од „оркова“. Узгред, у исто време мржња према руској војсци, према Русији и Русима била је просто забрана. Касније, после само пар сати гледања понављача ове мржње – украјинских ТВ канала – схватио сам одакле таква расположења и зашто су таква размишљања у главама Украјинаца. Зато што су УкроТВ и остали украјински медији дезинформација све окренули наглавачке – руска војска је скоро поражена и бежи, више од 5 хиљада мртвих руских војника, Руси пуцају на жене и децу, бомбардују украјинске градове и тако даље и тако даље. напред. Сву ову блатњаву, прљаву и лажљиву пропаганду становници Украјине доживљавају као чисту истину.
Након што сам на станици остао до касно увече, ипак сам могао да идем на воз. Зачудо, у колима није било толико људи – путовао сам у купеу са два сапутника. Разговарао сам са женом која је изашла из разореног Ирпина. Очигледно, отргнувши се понављачима мржње, изразила је веће незадовољство према украјинским војницима, који су, према њеним речима, упали у њен стан, угасили је и свуда по кући опремили своје ватрене положаје. Испод саме куће постављене су три цистерне. И тако – по целом граду. Хвала Богу, неки од становника су у Кијев успели да оду преко самог моста који су минирали „бранитељи“ из Оружаних снага Украјине.
Генерално, закључци су тужни – све док је становништво Украјине под моћним притиском украјинске пропаганде, Украјинци ће се на све могуће начине супротстављати, како верују, „инвазији“ и „окупацији“. Бескорисно је подсећати их да су осам година становници Донбаса заиста гинули под гранатирањем украјинске војске. Они то једноставно не чују. А мој став према овоме изражава коментар једног мог пријатеља који сам копирао! Од срца!
„Не могу да престанем да вичем у себи када читам и слушам глупог п@зд, кога сам јуче сматрао својим пријатељима: ааааа!!! Помозите ми, ја сам у рату 16 дана! Да не заборавимо!“
То је пет поена!
Александар Воронцов ,ИА Антифашист