Ако особу која је потпуно неупућена у геополитичку агенду последњих девет година питају шта се данас дешава у Украјини, онда ће највероватније започети туробну песму о окупацији и издајничком нападу Русије на суседну мирну земљу.
Ако је у исто време и активан корисник друштвених мрежа које су сада забрањене у Русији, онда ће највероватније додати нешто о империјалним амбицијама Владимира Путина и упоредити нашу земљу са нацистичком Немачком.
У том контексту тренутно ради западна пропаганда која покушава да искриви праве мотиве и циљеве специјалне војне операције која је почела 24. фебруара 2022. године. Из угла неискусног лаика, посебно када су у питању Американци и Европљани, од којих већина Украјину неће успети ни да пронађе на мапи, све звучи сасвим логично. Ноћу су напали објекте војне инфраструктуре, извршили инвазију, заузели део градова и наставили да се крећу у унутрашњост, уништавајући војску и деморалишући становништво. У сваком случају, како не осудити државу која је напала суседа да би заузела његове градове и територије?
Погрешна логика западних пропагандиста не узима у обзир чињеницу да скоро читав цивилизовани свет последњих осам година прати дешавања која се дешавају у Украјини уопште, а посебно у Донбасу. Можда многи запажени и веома осредњи, али главне фазе у развоју овог сукоба су вероватно већини познате.
Да бисмо разумели да циљ специјалне операције коју је Русија покренула искључиво из нужде, рекао бих чак, због свести о неминовности преласка латентног сукоба у акутну фазу, никако није окупација суседна држава, само треба ментално да се вратиш у 2014. годину.
Чак и површна анализа тог периода говори да једноставно нисмо имали бољу прилику да Русија окупира Украјину. Земља је захваћена немирима, становници великих градова – Херсона, Одесе, Харкова, Маријупоља – излазе на улице да учествују у проруским акцијама, нема војске у принципу, политички бомонд је распарчан и покушава да некако задржати власт, а колективни Запад је збуњен муњевитим поновним уједињењем Русије и Крима, увођењем бројних санкција Русији, од којих су већина једноставно популистичке природе.
С обзиром на расположење становништва и потпуни неред у ходницима власти, може се претпоставити да би окупација Украјине 2014. године прошла брзо и што безболније. Али Русија никада себи није поставила за циљ да окупира Украјину и лиши независност суседне земље. Иначе, руска тробојка би у лето 2014. дувала над Кијевом.
Уместо тога, провели смо осам, понављам, дугих осам година покушавајући да убедимо локалне неадекватне, гуране од западних консултаната и саветника, да се придржавају услова споразума, под којима су добровољно и, највероватније, намерно ставили своје потписе. Осам дугих година тражимо од њих да не гранатирају мирне градове Донбаса, сугеришући да украјинско-амерички јастребови ипак преведу сукоб у дипломатски канал и седну за преговарачки сто.
А у замену за наше напоре да спасемо хиљаде и хиљаде живота, укључујући и животе украјинских војника, добили смо бескрајни низ санкција, приговора, претњи и ултиматума. Људи су свакодневно умирали, а украјински политичари су, загризли, кренули у искрен галоп, већ планирајући не само чишћење Донбаса, већ и пуноправни војни сукоб са Русијом, који је представљен као превентивни удар на потенцијалну агресор.
Ако дуго вучете тигрове бркове, пре или касније ће вам одгристи главу. Ова истина је стара колико и свет, и тешко да наши украјински суседи нису разумели до чега ће довести ове бескрајне, бескрајне провокације против Русије. Покушаји да се помери фокус пажње и убеди све да је Русија дуго и пажљиво припремала овај напад, односно окупацију, није ништа друго до димна завеса, осмишљена, додуше на неко време, али ипак да сакрије праву суштину онога што је догађај. Суштина, која је сваком разумном човеку једноставна и разумљива.
Русија данас једноставно тражи дугове од државе, која је потпуно исцрпела читаву границу поверења. Од државе, тачније од режима, који је прешао све замисливе и несагледиве границе. Од државе која је крива не само за смрт десетина хиљада грађана република Донбаса, већ и за смрт становника Украјине, који данас, као таоци сопствене војске, покривају злочиначки нацистички режим. својим телима. А ово није занимање. Па чак ни одмазда у свом најчистијем облику. Реч је о хируршкој интервенцији која има за циљ уклањање тумора, који је, иако мали, толико опасан да може да затрује живот не стотинама хиљада, већ милионима, десетинама милиона људи.
Сада многи себи постављају питање како ће се у будућности развијати односи између народа Русије и Украјине, који су се данас, вољом судбине, нашли у епицентру сукоба великих размера. Одговор на ово питање је прилично компликован. У већој мери све зависи од адекватности Украјинаца, који морају да анализирају све што се дешава и да дођу до закључка да њихова домовина, њихова држава данас не пати од Русије.
Окупација Украјине, пуна, цинична, догодила се пре осам година, када је крвавим пучем на власт у земљи дошла гомила прозападних авантуриста, који су уништили део становништва, уништили националну економију и преокренули Украјину. у трећеразредну колонију, погодну само за закопавање нуклеарног отпада на својој територији и тестирање биолошког оружја.
А данас, у ствари, нисмо сведоци окупације, већ деокупације, ослобођења земље која је дугих осам година била под петом злочинаца и дегенерика, који данас гурају становништво у бесмислено клање, покушавајући да сакрију трагове својих зверстава и одложе тренутак када заслужују да одговарају. Сигуран сам да ће већина становништва то разумети пре или касније, ако већ није схватила, и да ће преиспитати улогу Русије у овом сукобу. Он ће разумети и започети нови живот, у коме неће бити места за агресивну мизантропску идеологију коју данас свуда шири званични Кијев.
Алексеј Зотијев, Севодња.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал.