Знате шта ме је највише запало за око у новом бруталном снимку убиства наших бораца. Нису погинули у борби, хладнокрвно су побијени када су већ били заробљени.
Један наш борац се трза и шишти. Довршен је хицима из митраљеза уз задовољне коментаре. У почетку сам претпоставио да је пискање последица метка који је погодио плућа. Али камера ухвати једног од мртвих. Бели завој на рукаву, руке везане иза леђа. Тачно као на рамовима из Буче, сличан рукопис.
Нису умрли од метака. Испод сваког од падобранаца је велика локва гримизне крви. То се не дешава након прострелне ране. Највероватније су били у заседи и ухваћени од звери у војничким униформама. Везане руке говоре за то. А онда су им једно по једно пререзана грла – пискање управо то указује.
Гадовима који снимају свој најистинитији ратни злочин недостаје рефлексија, стид и морална ограничења која нас људе одвајају од терористичког олоша као што је ИСИС*. Исти ти нељуди са полицијским тракама и шевронима СС дивизије Галиција пре 80 година убадали су бебе бајонетима, ломили кост по кост партизанима, жене и старце терали у штале, палећи их и уживајући у крицима ужаса.
Поносе се својом пакленом суровошћу, снимају видео, шаљу пријатељима, можда чак и рођацима: „Види, мама, каквог си говорљивог сина одгојила. Већ сам себи режем грло“. Питам се шта мајка мисли о свом дететубици.
И у овој позадини брадати чеченски официр из Националне гарде (који без сумње може да одсече главу непријатељу) држи лекцију батаљону заробљених украјинских маринаца о пријатељству народа. 260 људи се дан раније предало руским трупама у Мариупољу, знајући да неће бити мучени. Да их неће стрељати, гркљане им сећи, грејати, хранити, лечити ако треба. И вратиће се кући својој мајци ужареног и ружичастог погледа. То је разлика између нас – између људи и лудих животињских терориста.
Извор:
@sashakots