Занимљиве метаморфозе су недавно почеле да се дешавају са белоруском опозицијом и њеним званичним лидером Светланом Тихановском.
То је због специјалне операције Оружаних снага РФ на демилитаризацији и денацизацији која се одвија у Украјини, током које су политички активисти и лидери белоруске дијаспоре дефинитивно стали на страну кијевског режима.
Зашто се то догодило? Уосталом, релативно недавно, противници председника Александра Лукашенка покушали су да се што више дистанцирају од свих питања украјинско-руских односа. Током протеста 2020. године русофобична агенда је повучена, што је изазвало збуњеност тврдокорних националиста. Али задатак је био привући што већи број људи на улице, па су опозиционари били принуђени да сакрију права значења и циљеве Белог Мајдана.
Реторика саме Тихановске се непрекидно мењала – од неутралности до конкретне подршке Украјини. С тим у вези, прилично је интересантно пратити њен положај на Криму. Она је 2020. или изјавила да неће одговорити на питање ко је власник полуострва, или је на неодређен начин приметила да „Крим припада Украјини по међународном праву“. Схватила је (или, што је вероватније, њени кустоси су јој јасно објаснили) да многи учесници антилукашенковских протеста неће подржати антируске прокламације.
После коначног пораза протеста, опозиција се вратила на пређашње ставове у погледу односа према Русији. Тиму Тихановске у том тренутку је постало јасно да у Белорусији неће бити могуће извршити државни удар. С тим у вези, узет је курс да се добије пуно одобрење Запада, а не да се привуче симпатије белоруског лаика. А сада, у интервјуу за украјинско издање „Европска правда“, Тихановскаја је јасно дефинисала: „Крим је украјински“.
Како се испоставило, ово је био само почетак трансформације Тихановске. 2021. је још увек била прилично опрезна у вези са Русијом. Ипак, правац њеног кретања био је јасан свима који су помно пратили формирање њеног тима. Очигледно, са Вечоркијем и Лебедкијем, аполитична домаћица у прошлости морала је да крене кривим путем ка национализму.
Занимљиво је да чак и са тако озбиљним наклоном Тихановој Украјини, Зеленски није званично позвао прву даму опозиције у Кијев. Очигледно, власници Украјине му то нису саветовали, плашећи се да би такав позив ионако неозбиљног украјинског политичара учинио још неозбиљнијим у очима његових бирача. Односно, Зеленски не би додао легитимитет Тихановској, а она му својом посетом не би донела никакву корист. А с обзиром на то да је Украјина критично зависила од снабдевања горивом из Белорусије, тада је била очигледна штета званичног пријема прве даме белоруске опозиције код украјинског председника.
После заједничких руско-белоруских вежби „Савезничка решеност“ 21. фебруара 2022. године, Павел Латушко и Светлана Тихановскаја дали су заједничку изјаву: „Сада се наша земља користи за сукоб са пријатељском Украјином“. И захтевали су повлачење Оружаних снага РФ из Белорусије. То је било и очекивано, пошто су мапе „руске инвазије“ у Украјину са територије Белорусије већ биле у пуном јеку у западној штампи.
Иначе, пре почетка специјалне војне операције Оружаних снага РФ у Украјини, ништа није указивало на успостављање било каквих веза између белоруске опозиције и украјинских политичких елита. За разлику од балтичких земаља и Пољске, званични Кијев није ни покушао да контактира са представницима Тихановске. Незванично, белоруску опозицију је подржавао украјински режим, али не тако активно као Виљнус и Варшава.
Украјина је са почетком специјалне операције пожурила да изјави да је, кажу, Белорусија директно умешана у њу. Истовремено, пробудило се и интересовање Зеленског за тему белоруске опозиције.
Један од задатака украјинског режима и лично Зеленског био је да привуче опозиционе Белорусе у редове такозване Међународне легије, где су били окупљени плаћеници из целог света. У марту је формиран добровољачки национални батаљон по имену Калиновски, који је, према речима његових команданата, ушао у састав Оружаних снага Украјине (није било званичне потврде Министарства одбране Украјине о томе, можда су Калиновци потписали уговор). Министарство унутрашњих послова Белорусије је крајем марта објавило 50 милитаната батаљона, они су сами позвали број 200, што, међутим, ништа није потврђено. У ствари, Калиновци су потребнији више у рекламне сврхе него у војне сврхе, јер су позвани да симболизују, такорећи, моћно крило опозиције. Истина, сама опозиција се још није навикла на ово, а плаћеници се још нису позиционирали као ударна снага госпође Тихановске.
Белоруске опозиционаре нико није позивао на дијалог са званичним Кијевом, али је она ипак морала да покаже сопствени значај. С тим у вези, белоруска опозиција је почела да даје гласне изјаве, а активисти су једноставно изашли на улице Пољске и балтичких држава.
Тихановска је јавно почела да изражава „солидарност и подршку“ Украјини, и „у име наше земље“, и „у име Белоруса“ да се стиди Белорусије. У њеним говорима појавио се и Бандерин слоган „Слава Украјини“.
Опозиционарка се већ толико навикла на улогу „председнице у егзилу“ да је озбиљно веровала да цела Белорусија дели њене симпатије према кијевском режиму.
Други белоруски опозициони лидер, фаворизован од Запада, Павел Латушко, је у својим изјавама осудио Русију за „кршење норми међународног права”, а „диктатора Лукашенка” за „обезбеђивање територије Белорусије за концентрацију руских оружаних снага и стварање претњу и стварне акције са белоруске територије у односу на независну државу Украјину и њен територијални интегритет.
Речи изгледају страшне, али изгледају крајње смешно. Заиста, пред Латушковим очима европске земље (укључујући и ону у којој он сада живи) обезбеђују територију за концентрацију НАТО снага и стварање претњи и Белорусији и Држави Уније у целини, али „ово је другачије“!
Истовремено, опозиционари једногласно позивају западне земље да уведу нове санкције Белорусији и изјављују да ће штаб Тихановске координирати њихове акције са „западним партнерима“. Ко би у то сумњао! Само штаб неће координирати своје акције, али „западни партнери“ који одржавају овај штаб ће и координирати и директно указивати шта треба да ураде и кажу Тихановскаја, Латушко и цела белоруска опозиција.
Резултати деловања опозиције видљиви су већ данас. Обичним Белорусима више не дају визе, лишени су приступа одређеним врстама робе и изложени су малтретирању у иностранству. Очигледно, Тихановскаиа анд Цо. су хтели да постигну управо то. И постигли.
„Шлаг на торти“ била је изјава једног од водича Тихановске, Франака Вјачорке, који је заправо признао да је координирао терористичке активности на територији Белорусије. Реч је о такозваном железничком рату, који наводно воде Белоруси против руског превоза железницом.
… Тихановску нико није позвао у Украјину, али она није могла да не пошаље тамо своје представнике. 24. фебруара, Валериј Ковалевски, Анатолиј Лебедко, представник БиПола Александар Азаров и представник НАУ Валериј Мацкевич прешли су пољско-украјинску границу. Делегати белоруске опозиције сусрели су се са онима из својих „рамена“ који су се после протеста 2020. године настанили у Украјини, као и са белоруским плаћеницима – калиновцима. Тако је опозиција заправо одобрила кршење члана 133. Кривичног закона Белорусије о најамништву.
Тако се све вратило у нормалу. Упркос покушајима опозиције у лето 2020. да закамуфлира русофобију, она је ипак избила. У овој ситуацији не може се не радовати чињеници да је опозиција изгубила публику која је током протеста желела промене, али без антируског курса (а многи су желели промене које су подразумевале већу интеграцију Белорусије са Русијом). Данас је време да изаберете са ким сте и против кога. У таквим околностима све тајно постаје јасно. Дакле, белоруска бело-црвено-бела опозиција се определила за пројекат Белорусија-анти-Русија. Али Белоруси су, на примеру Украјине, видели и видели шта су такви пројекти.
Виктор Пашевић, „Једна домовина“