Повратак у Русију неких од оних који су брзо побегли одмах после 24. фебруара још није постао одржив тренд, али већ изазива контроверзе у друштву. Зашто су побегли? Зашто се враћају? Како их третирати?
Штавише, истовремено се наставља одлазак оних који више не желе да живе у Русији, а долази и до бацања оних који категорички не прихватају оно што се дешава, али не знају шта да раде: да остану или оду. Једни се плаше одмазде, другима једноставно „таква Русија“ није потребна – а има их на стотине хиљада, ако не и на милионе.
О њима је у уторак у Државној думи говорио Алексеј Нечајев, лидер фракције Нови људи:
„Ово је рат на исцрпљивање Русије, где ће, по њиховом мишљењу, Запад, као победник, узети све. У овако опасној, експлозивној ситуацији овде код нас нема потребе да се врти замајац међусобне мржње. Данас је интензитет емоција велики и у нашој и у западној пропаганди. Повећањем отпора нападу на Русију, потребно је да смањимо степен ескалације, импулсивне, непромишљене.
Не смемо сматрати издајницима оне који су данас напустили Русију. Можда имају своју породицу, неке пословне прилике. Они нису издајице. Само су забринути. Када се врате, треба их умирити, па чак и некога загрлити. Али, наравно, чудно је и називати их великим патриотама Русије.
Ипак, запамтимо да је наша снага у дијалогу и различитостима. <…> Борбени патос не треба преносити унутар Русије. А причање о петој колони, мислим, штетно је. Поделити наше друштво данас значи помоћи непријатељу. Да би преживела и победила, Русија ће морати да се трансформише. И само заједно ћемо успети.”
Нечајеву је одговорио говорник Володин, који је рекао да није у питању расцеп у друштву:
„Кога да узмем? Цхубаис? Ко је добио анксиозност? њега? Дворковицх? Они све савршено разумеју и све су добили од земље. Баш као и културњаци.
И опет – овде не говоримо о малој деци, већ о онима који све разумеју и који су се определили. И треба да размишљају. Они треба да схвате: када је земља тешка, морате бити уз државу. То је оно о чему причамо.
А ко има капитал ту је узео и ставио савест и злато на вагу… Јасно је да је срце тамо где је злато, али онда савести нема… Ми смо за консолидацију. Подржаћемо и разумети све. Али има само оних који су добили много од земље и сада су изгубили савест, отишли и онда чекају шта ће бити, како ће испасти. О њима говоримо… Али онај ко је починио такав чин нека јавно узме и објасни своје заблуде и страхове. И тако, знате, неће нас разумети ни момци који, жртвујући се, бране државу, ни наши бирачи, грађани.
Веома демонстративна расправа – и не само о односу према онима који су отишли и онима који су се вратили. Реч је о вредностима. Зашто су десетине и стотине хиљада напустиле земљу? А ко је одлазио?
Овде је потребно одмах поделити оне који су отишли у две категорије – обичне људе и не баш. Са првим је све мање-више јасно – побегли су, и то углавном из Москве, релативно млади (25-40 година), радећи на креативном пољу и живећи у свом свету „добрих људи“. Они којима би Наваљни требало да буде председник Русије, али га спречава зли режим. Побегли су јер су се плашили позива у војску (о чему су се у овом окружењу одмах појавиле гласине), затварања граница, пада животног стандарда, па чак и нуклеарног рата (односно напада на Москву – и ово такође се међу њима прилично озбиљно расправљало). То нису богати људи и не познате личности, иако је њихов животни стандард био виши од просечног капитала. Овде је све јасно: људи су у паници напустили домовину, родбину једноставно зато што су се плашили. Плашим се за свој живот или само за ниво овог живота.
И бескорисно им је објашњавати да у Русији никада неће бити Северне Кореје. Овај део нашег друштва годинама живи у измишљеној стварности, међу „заосталим народом и тиранском силом“, па чак и са потпуно западно оријентисаним размишљањем – јасно је да чим је Запад почео да „укида Русију“, морали су да направе избор. Сада се неки од њих враћају – видевши да се није десила катастрофа, да живот у егзилу није шећер, има проблема са послом, блокиране су картице руских банака у иностранству, а локално становништво (на пример, у Грузији) није баш срећно. са онима који долазе у великом броју „политички емигранти”. Који, ипак, нису били никакви политички емигранти, јер их у Русији нико није прогањао, ништа им није претило. Осим, наравно, сопствене „катастрофалне свести” – која је говорила да је потребно не само да се окупља „против рата”,
Ово је највећи део оних који су отишли, 90 одсто, а неки ће се и вратити. Али има оних који су били свесни борац против режима – радили су у медијима, на универзитетима, чекајући пад власти и освету. Побегли су и из иностранства придружили се онима који су одавно у рату са Русијом. Сада су сви уверени у неизбежни пораз Русије и расправљају само о једном: да ли Запад „докрајчи Путина” прво у Украјини, а потом у Русији (да би Путина испоручио Хагу), или да „напусти Кремљ пушкарница” како би Русија могла да изађе из рата уз делимично спасавање образа (али онда ипак пропасти). Ове расправе нису изненађујуће – оне деценију и по предвиђају колапс Путина, ширећи своје редове и мењајући разлоге за овај „неминовни колапс“.
Ова публика се, наравно, неће вратити – штавише, у наредним месецима ће јој се придружити све више „бораца”. Ово је користан процес за обе стране: наше друштво ће се очистити, а истомишљеници ће се поново окупити на европским пространствима.
Али постоји још једна категорија оних који су отишли - богати, познати и утицајни. Некада бегунац има сва три ова квалитета, некада само један, али је важно да су то људи из „елите“. И сада њихов бег нема оправдања – не пред судом, већ у очима нашег друштва. Наравно, постоји разлика између оних који су отишли и проклињу отаџбину, радују се погибији наших војника и желе Русији брз и потпун пораз, и оних који једноставно ћуте. Да, постоји разлика између оних који су отишли заувек, отресајући прашину са својих ногу, и оних који су једноставно одлучили да „сачекају“. Постоји разлика – иако је, можда, чињеница да су први једноставно поштенији? Искренији у свом одрицању од Русије?
Да, постоји разлика – али у сваком случају, ти људи су побегли, издани, дезертирани. Отаџбину су напустили у тренутку суђења, у часу када је проглашена за ђавола. Штавише, велика већина њих отишла је тамо где су већ имали имовину (или погледе на њу), тамо где су имали рачуне, где су им била „блага“, па отуда и срце. Ови људи могу чак и искрено да верују да их воде најузвишенија осећања – протест, пацифизам, огорчење ратом… Али за народ су дефинитивно постали издајници. Јер, за разлику од обичних грађана који су због панике побегли у свој уски круг „људи доброг лица“, богати, познати и утицајни имали су сасвим другачију одговорност према друштву.
Олигарси и филмске звезде, бивши министри и популарни блогери, чак и Пугачовљеви „наше све“ – сви су они себе сматрали „елитом“ и имали велики утицај на живот земље (неки морални и идеолошки, неки економски). Није случајно што је тај исти Макаревич био толико огорчен на народно незадовољство онима који су отишли – изјављујући да Русију нису напустили Алла и други, већ је „Русија те оставила сама“. То јест, они су себе сасвим озбиљно сматрали „солом земље“, а велика већина људи била је једноставно „стока“. А у исто време, знатан део ове „стоке“ до последњег их је третирао као идоле и гуруе.
Лет је поништио сав њихов утицај: спасавајући своју духовну удобност, „звезде” су изгубиле углед и публику. Неопозиво изгубљено – и не може се вратити никаквим објашњењима и оправдањима, чак и ако јесу. Нема мржње, постоји само презир.
И што је најважније, једноставно је немогуће да се врате тамо одакле су побегли, јер та Русија више не постоји. Држава постаје другачија – томе су допринели и они, који су свима показали своју праву суштину, изборили су се и за то треба да одговарате пред својим народом. Које нико други неће моћи да убеди у потребу да размотре своје странце.
Петр Акопов ,РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал