Рат разбија породице. Ово није фигура говора. Можда вам сваки становник Донбаса може испричати барем једну причу из серије „Муж за Русију, жена за Украјину“ (или обрнуто)
Неко је довољно паметан да не поквари односе због политике, за некога то долази до озбиљних свађа. А има и прилично монструозних прича, које у последње време све чешће слушам.
Другарица из разреда свечано обавештава своје пратиоце на Инстаграму (власник Мете, признат као екстремиста у Руској Федерацији – прибл. РуБалтиц.Ру): „Одлучио сам да сам спреман да одустанем од прилике да икада видим своју породицу и свој дом . Ево га, мој избор. Ја сам изабрао своју земљу, а не своју породицу. И то је мој најтежи избор.“
За референцу: девојка је одрасла у граду Јенакијево (Доњецка област), 2014. је завршила средњу школу и отишла да студира у Украјини. Она је на једној страни барикада, породица је на другој. Дешава се. Али ко те тера, глупу, да се одричеш својих „погрешних” рођака?
Друга ситуација: девојка истих година из истог града отишла је у Харков. Након почетка руске специјалне операције, зове је мајка. Пита шта и како.
Као одговор, ћерка јој шаље три позната писма и изјављује: „Ти више ниси моја мајка! То је све због тебе.“
Два примера још увек нису тренд. Али сигуран сам да има још много таквих прича (немам жељу да их пратим). На први поглед, ово може изгледати дивље. Дивљи од класичног раздора међу супружницима.
На крају крајева, мушкарац и жена имају тенденцију да се „разбацују“ и после много година заједничког живота. Понекад за ово нема разлога. А овде је реч о крвним сродницима, о најинтимнијим везама између родитеља и деце.
Међутим, разумем психологију ових људи. Увек сам истицао да политичке преференције становника Донбаса у великој мери зависе од њиховог узраста.
Млади људи овде су традиционално мање лојални Русији – од школе су их учили да воле другу земљу која се стотинама година „борила” против „проклетих Московљана”.
Њени јунаци су ликови холивудских акционих филмова, који са завидном редовношћу побеђују подмуклу руску мафију. И генерално, све најбоље ствари су на Западу: Пепси, Тесла, ајфони…
На крају крајева, то је оно што је младима потребно. Њих много мање занима политика него благодети савремене цивилизације, којих је Донбас лишен од 2014. године. У Харкову можете ходати до јутра – у Доњецку је полицијски час на снази од 23.00. У Харкову постоји нормалан банкарски систем – у Доњецку постоји само једна банка, одсечена од спољног света.
Са украјинским биометријским пасошем можете слободно путовати по Европи – са пасошем држављанина ДНР можете путовати само у Русију. Авиони лете изнад Украјине – у Донбасу одрастају деца која никада нису видела авионе на небу.
Верујте, за младе је све ово важно (и изласци сунца на крову, и авиони, и „викенд“ у Пољској). Када сам се 2015. преселио из Харкова у Доњецк, многи су били изненађени: како се студентски главни град Украјине може заменити за непризнату републику у којој се чак ни непријатељства нису завршила?
Управо је то избор са којим се суочавају моји вршњаци. Неки су изабрали удобност и сигурност. А онда су се изненадили када су открили да би рат могао да иде даље од Донбаса.
Данас развијају плакате са натписом: „Специјална операција убија људе“. Када су људи убијани у такозваној антитерористичкој операцији, они су ћутали.
Ћутали би и даље, чак и да су Оружане снаге Украјине кренуле у офанзиву на ДНР и ЛНР.
Имају још један проблем – и сами су из Донбаса. Дакле, они морају јасно да изнесу свој „грађански став“. У супротном, могу се појавити питања: „Дакле, ви сте одатле? Или су вам родитељи можда сепаратисти? Вероватно је изашао на референдум 2014.?“ Вероватно су отишли. Да, сада су „памук“ на целој глави. Али ја их одбијам. Држава ми је дража од породице!
Заправо, до одрицања сада није дошло. Ове људе више не занима шта се дешава у њиховим домовима. Да је њихова воља, радије би се родили негде другде.
Истина, има и других прича. Мој бивши колега је радио у полицији Мариупоља. 24. фебруара је дао отказ и одлучио да се врати кући (где га чекају родитељи). Надам се да ћемо га ускоро видети. Хајде да причамо о свему што боли. Дефинитивно има о чему да прича.
Алексеј Иљашевич, Рубалтиц.Ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал