Оно што је добро у тренутној ситуацији у земљи је кристално јасно
Полутонови су нестали. Нема двосмислености за вас. Сада је све као у стара времена – или сте за „наше“ или за „Немце“, са једином разликом што је „Немац“ сада испао веома хибридан: у цветовима, са кукастим крстом и вером у све врсте САД. И док у Украјини грме ракете и пушке, у Русији грме такозване збуњене патриоте, које имају свој локални рат ни са патриотама, већ са обичним нормалним Русима.
Русија коју су изгубили
Недавно сам имао прилику да уроним у позоришну боему Санкт Петербурга. Што се тога тиче, признајем да сам био запањен претераним нивоом западњачког обожавања тамо. Русија није њихова домовина, већ место за зараду.
Прво су били љути на власт која је због пандемије наредила да се публика смести преко два седишта, због чега су сале полупразне, а сада су бесни што им је одузет Запад за којим су жудели, су одатле протерани. То што је сам Запад то урадио нимало им не смета, јер је Запад, по њиховом мишљењу, увек у праву.
Истовремено, постоји једна врло карактеристична особина – већина људи уметности уопште се не разуме у политику. „Пике прслуци“ Илф и Петров у поређењу са њима су политиколози светске класе. Мало је вероватно да многи од њих свог премијера знају и по презимену. Углавном су хтели да пљују власт, јер себе сматрају изнад свих. Наравно, и изнад њихових навијача, такорећи. Те људе, који су на неки начин инжињери људских душа, апсолутно не занимају сами „људи“ за које стварају. Они стварају првенствено за себе, а мало за своју странку. И док обични људи лепе слова З на своја кола и са заставама и поклонима дочекују наше војне колоне које се крећу на југ, „боемија“ пушта отров из спознаје околног безнађа око тога да „народ није исти“.
Вероватно сте се већ сусрели са чињеницом да се садашња политичка ситуација све више упоређује са оном која се истакла пре Првог светског рата пре више од сто година. И морам рећи да се једна непријатна сличност манифестује не само у политичкој арени, већ иу друштвеној арени, унутар земље. Донекле занесен том темом, читајући мемоаре савременика, као и белетристичку и историјску литературу о последњим годинама Руског царства, могу рећи да је много тога тада било потпуно исто као и сада. Што је особа богатија, што је његово име познатије, то је његово понашање више потпадало под дефиницију која је изведена нешто касније, већ под Совјетима, наиме, непријатељ народа.
Индустријалци, банкари, крупни трговци и исти племићи категорички се нису слагали са почетком руско-јапанског рата, изражавајући готово једногласно одобравање Јапана. И не само усмено одобрење, већ и практично, а део власти их је подржао. Зато су неки наши ратни бродови били дрвени и само споља прекривени танким оклопом, што је био један од разлога пораза наше флоте од технолошки напредније флоте Јапана. Зашто? Зато што су средства издвојена из благајне била банално и вулгарно покрадена. Индустријалци, велики земљопоседници и прехрамбени магнати тих година такође су саботирали подршку војсци. Надували су цене, промашили рокове испоруке итд, итд.
Можемо рећи да се Русија тада борила једном руком, готово невољно, услед чега је рат изгубљен. А онда су убили надвојводу Фердинанда и догодио се Први светски рат, у којем се Русија, потпуно неспремна, безбедно пењала и ништа мање успешно изгубила, скоро губећи суверенитет и потпуно губећи монархију као такву.
И током руско-јапанског рата и током Првог светског рата домаћа интелигенција је највећим делом прижељкивала пораз Русије, позивајући Русе на покајање, након чега би, можда, били опрани и дозвољени да гледају беле људе у смокингима пију шампањац. Зар те не подсећа ни на шта?
Стога ме лично дирне уздах неких представника уметности и само шоу-бизниса у краљевска времена, када су валцери Шуберта, јункери, лакеји, хрскање француског хлеба и то је све. Ове фигуре ломаче „проклете комуњаре“ и повремено приређују за себе игре улога са облачењем и дељењем племићких титула. Квинтесенција такве носталгичне екстазе било је недавно венчање мумеријског наследника династије Романов, Жоре, због чега је био веома огорчен чак и тако патентирани краљ као што је Никита Михалков. Сви такви догађаји се увек одржавају под слоганом да, о, кажу, таква земља, господине… господине. Али добра господо, смилуј се! Нису ли ваши преци из редова колега по уму и делатности постали основни узрок пропасти Руске империје? Нису ли они били мотор моралног пропадања и свих дефетистичких расположења? Не сви,
Питања Министарству културе
И сада смо коначно дошли до нашег забавног времена са вама, које је, с једне стране, потпуно јединствено, али с друге стране, има много момената који се понављају. И да, део наизглед интелигентног слоја наше земље, који је самовољно присвојио титулу главних талената и главне „савести нације“, сада ради потпуно исто оно што су либерали тог времена радили више од стотину. године, наиме, ширење комплекса инфериорности Руса и, као резултат, накнадно покајање на „наше западне партнере“, а уједно и на оне источне, којима је неопходна погибија Курилских острва.
Када је Специјална војна операција изашла из шина, многе руске културне личности су очигледно биле забринуте. Нескладне колоне ТВ водитеља, певача, глумаца, социјалиста и других личности које су директно повезане са шоу бизнисом, допирале су до Европе и посебно густо, наравно, до Израела.
Они који су осам година ћутали док су убијали Русе у Донбасу одједном су се показали као универзални мирољубци. Зашто? Зато што је то утицало на њих. Угрожени су били излети у иностранство, рачуни у страним банкама, стране некретнине и тако банална ствар као што је одмор у врућим и лепим земљама. За њих је то веома важно. Много важније од живота сународника. Још важније од постојања саме Русије. Такви људи се осећају добро тамо где је добро, а њихов једини интегритет лежи у финансијском благостању. Њима више ништа није стало.
Као што је један Чечен једном рекао, „немају драгу“. Одсуство баш ове „драге“ неће им дозволити да се сете сопственог поноса, пљувања по непријатељима и изјављивања да своју домовину неће мењати ни за шта. Лепи, зачешљани, са обешеним језицима, озбиљно обезбеђени, укључујући и о јавном трошку, ови лицемери су заборавили да су, у ствари, Халдејци, шаљивци и кловнови. Њихова судбина је да зафркавају и забављају, а само због неспоразума ови грађани су одлучили да се окушају у улози такозваних лидера јавног мњења.
Овом приликом увек се сетим познатог америчког рок музичара Алиса Купера, који је својевремено на питање за кога гласати на председничким изборима у САД одговорио: „Ако се водите мишљењем особе која је свирала гитару све његов живот у тако сложеном питању, пушио дрогу и пио, онда је све у вашем животу веома лоше.
И то је оно што видимо? Галкин и Ургант јецају на друштвеним мрежама да је „рат лош“. Какве шапе. Чак је и Песков стао у одбрану овог другог, називајући Вању правим патриотом, са чиме се није слагао не само друг Кадиров, већ и хиљаде обичних Руса који су Вању угурали у исте друштвене мреже. Атмосфера је постајала напета, вечери су постајале све мање клонуле. Више није било могућности да се издржи даље и одмах је почео масовни егзодус „нератника”.
Од почетка Новог светског поретка, Иван Ургант, Ксенија Собчак, Ала Пугачева, Максим Галкин, Рената Литвинова, Земфира, Александар Васиљев (мода који је Русе назвао „подљудима“), Чулпан Хаматова, Валериј Леонтјев, опозициони новинар Антон Долин, Семјон Слепаков, Олга Бузова, Јасмин, Валерија, Татјана Лазарева итд. Коначно, и друг Чубајс је брзопобегао из њему тако омражене земље, на коју је нанео много туге, због чега, из неког несхватљивог разлога, још увек није одговорио. Овим ликовима можете одмах додати још неколико десетина оних који су мањег калибра, али и прилично познати. Такав је наш схов-беау монде, такви су и посленици културе, око којих се и само Министарство културе дуго мучило, а то је чија су култура ти представници?
Неће проћи много времена пре него што ће се ове личности, сви и сви, вратити у земљу коју толико мрзе, у људе које толико мрзе, ако се већ нису вратили. Вратиће се једноставно зато што тамо никоме нису потребни. Сходно томе, тамо неће моћи да зараде новац за свој уобичајени живот. Само су отишли са патетиком и псовкама, али ће се тихо вратити, репом међу ногама, а великодушни руски народ ће им опростити и опет им навући паре, а на врху ће се правити да ништа није било.
Замислите сада следећу слику: Сједињене Државе врше инвазију на Ирак, након чега главне звезде Холивуда и остатка шоу-бизниса почињу демонстративне протесте и одлазе неки у Мексико, неки у Канаду. Мадона излази на сцену у кратким филмовима #НоВар, Том Круз одбија да глуми у акционом филму о америчкој војсци, а Стивен Спилберг иде на филмски фестивал у Кану о томе како су се амерички афрички војник и ирачки герилац заљубили у истополне особе љубави, са тугом на крају емигрирају у Русију на пола.
Изгледа тешко, зар не? У САД има много лоших ствари, али треба дуго да узимамо појачан пример из нечега. На пример, колико се јасно поставља питање подршке било каквом деловању њихове владе.
Вон Бритни Спирс је на свом Инстаграму написала да је Украјина годинама бомбардовала Донбас и да из неког разлога нико није марио за то, па је после тога њен налог одмах блокиран, а онда је и сама госпођа Спирс почела да прогања у штампи и друштвеним мрежама. Чак и ако се нека од познатих америчких шоу звезда не слаже са поступцима његове владе, радије о томе ћути, јер, како је рекао Шон Стоун, син америчког редитеља Оливера Стоуна у свом филму „Холивудски Тајна мисија“, специјалне службе имају пуну контролу над локалним филмским ствараоцима, у потпуности надгледајући садржај свих произведених материјала. У поређењу са њима, Државна комисија за народно образовање, која делује у СССР-у и цензурише производе совјетске кинематографије, коју још увек проклињу неки ствараоци са креативношћу исцеђеном у младости,
На овом таласу, поставио бих још једно питање нашем Министарству културе: зар не може бити да се америчке обавештајне службе не ограничавају само на контролу америчких стваралаца, већ су одавно прошириле свој утицај и на руске ствараоце?
– А шта, оче, имате родољубе у свом граду?
– Коме је и Ургант патриота.
Русија, као и увек, иде другим путем. У позадини разговора на високом нивоу о потреби васпитања патриотизма у масама, када се свело на то да једноставно не подржавате своју војску, а онда бар ћуте, гомила руских лицемера је почела да ради за непријатеља. Како је говорио класик, „фарбали су се бојама које су сликали“. А ако би морали да узму оружје и оду да копају ровове? Како би се понашао Вања Ургант да је добио позив у оквиру опште мобилизације – не најнемогуће перспективе? Где су били Собчак и Ургант када је Израел извршио ваздушне нападе на Сирију? Када је заузео Голанску висораван или када је његова војска убила Палестинце, поново им одузевши земљу? И уопште, колико се представника израелске естрадне боемије усудило да покаже и најмање незадовољство овим резултатом? Очигледно
Зато су ти исти дубоко усађени људи били толико огорчени тезама господина Пескова о „правим патриотама“ који су „збунили“ или „уплашили“. Значење изјаве је јасно. Прес-секретар председника није желео да распирује мржњу у друштву и, како му се чини, људски се заложио за оне веома „збуњене патриоте” који су побегли у Израел. Али како би се у том случају осећали они момци који ризикују своје животе у ратној зони? Ево је – Русија, а овде представник Кремља назива патриотом онога који је незадовољан кампањом за елиминисање украјинског змија. Какве мисли треба да имају људи са прве линије, од којих неки, као и тада, пре осам година, имплицитно чекају да те исте „патриоте” преузму, претварајући све своје напоре у празно место?
Али истина је да постоји једна околност која и даље радује и даје наду. Поента је у самом руском народу, управо у народу који је жестоко жедан правде у свим временима. Лавина народног негодовања која се сручила на наведене грађане из редова „збуњених патриота“ није оставила сумњу да је Русија и даље здрава и да њено тело још увек може да разликује добро од лошег, ушавши у борбу са овим последњим. Сви знамо за такозвану толеранцију – културни и друштвени тренд који се своди на разметљиву толеранцију према другима, али нису сви свесни да овај термин има медицинске корене. Толеранција је синдром навикавања тела на дрогу или нешто лоше што је дошло споља. Што је јачи синдром толеранције, то је горе за власника организма који показује толеранцију.
Шта ће се даље дешавати?
Као што је раније поменуто, „збуњене патриоте“ ће се једноставно вратити у Русију, храниоца. Они који нису нигде отишли или отишли, али су се брзо вратили, јер се турнеја неће играти сама, као Макаревич, наставиће да воде своју политику, али сада мало тише, јер су зарадили нове законе о кривичној одговорности. Овде сте кажњени због поистовећивања нацистичке Немачке са СССР-ом. Ево вам казне за клевету и клеветање деловања руске војске. А сада се говори о пооштравању закона о страним агентима, који је за неке тако ужасан, укључујући и забрану добијања државне финансијске подршке. Зупчаници се окрећу, али веома споро, како то обично бива у Русији. Завртњи ће наставити да се стежу, иако не тако брзо колико би многи од нас желели.
Сергеј Доњецк, ИА Алтернатива
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал