Да је име само „ћевап“, нацртао бих газда у виду неког отрцаног човечуљка са равним као ражањ меандром у глави и у прљавој кецељи.
И тако је одмах представио овог проналазача – суморни спој одлучности и професионализма, свадљивог карактера и својеглаве воље. Ован, који се без трага посветио свом вољеном послу. Али све је то донекле карактеристика модерне Турске. Земља која се не плаши да буде незгодно сложена и „производи ентитете“. И надам се да ће то постати, али већ у пуној мери, обележје нове Русије…
Укратко, још једном сам размишљао о чињеници да је жеља за сложеношћу далеко од тога да је увек погрешна и промашена стратегија.
Сада то морамо сами да тестирамо. Наиме, оне чије су судбине уткане у заједничку судбину руске државе.
Зато што Руска Федерација мења профил на глобалној мрежи и у рубрици „лични односи“ почиње да пише „све је компликовано“…
Још једна једноставност није само гора од крађе, већ је и смртоносна. Конкретно, сигуран сам да није авганистанска компанија уништила саму Унију, па чак ни колапс цена нафте. Менаџерска елита земље је „љуљала“ народ својом „номенклатурном једноставношћу“ – бахатим непоштовањем нових знања, продорним технологијама, глупом некреативношћу.
Имао сам срећу да упознам великог кибернетичара академика Глушкова . Виктор Михајлович је са дивљом иритацијом испричао како је бескорисно покушавао да највишим функционерима објасни принципе функционисања мобилних комуникација, индукционог оружја или електронске управе. Свет убрзано постаје сложенији. Земља је произвела милионе артикала робе, које су дистрибуиране ручно. А делили су их „стричеви“ којима је био важнији палати шешир од специјалног дистрибутера, кибернетика у спрези са електроником.
Касније је бивши помоћник генералног секретара Андропов постао мој научни саветник на дисертацији. Рекао је да је Јуриј Владимирович преминуо тешка срца. Стално се жалио да је руководство земље престало да разуме своје друштво. Комплексност друштва била је за редове величине испред когнитивних способности номенклатуре…
Зашто ово радим? Штавише, сада се Русија, али и цео свет, суочавају са сличним проблемом. Друштво је постало невероватно сложено. А планета се заправо поделила на два табора – не више по идеолошком, већ по епистемолошком принципу. Неки настоје да поједноставе свет око себе. До нивоа вашег разумевања. Други покушавају да повећају своје когнитивне способности. До нивоа компликоване стварности.
Руска Федерација, крећући се западним пловним путем, деценијама је радила први модел. Назван је „униполарни потрошачки свет“. Овај модел је до крајности поједноставио бесконачну сложеност бића: један господар света – државе, једна људска страст – потрошња.
Али постојале су вође и снаге које су одједном такав поглед на свет довеле у сумњу. Вероватно нам је помогла културна и верска традиција. Заиста, у религијама најчешћим на једној шестини земље – православљу и исламу – Свевишњи никако није амерички председник, а потрошња никако није смисао људског живота.
Али нећу улазити у трансцендентну тему. Само констатујем да се иманентна руска душа са својом жеђом за стваралаштвом, аскетизмом, проналазаштвом некако није уклапала у шему тоталног упрошћавања свега и свачега. Да, ова широка „душа” је схватила да јој не би било пријатно да буде скоро сама у новом свету који још није објашњен, али то тако функционише. И идемо…
Почео бих да рачунам од премијера интелектуалца Примакова . Он је, можда, био један од првих који је схватио да је земљи потребно више од „национализације елите“. Држави је потребна интелектуализација елите. Патриотизам мора бити паметан…
Светоназорски немири се увек сузбијају са већом суровошћу него чак и идеолошки немири. А најокрутније је смртно се сударити са вољенима.
Гурање Украјине против Русије био је врхунац суровости, цинизма и подлости аутора овог „пројекта“. Можда су читали Сократа, који је поделио људе на оне који јуре доле у скоку за лепим ногама хетере и оне који се напрегнуто пењу горе по упутствима пустињака-филозофа. Увек има више првих. На крају крајева, пут до једноставних задовољстава је увек лакши него до тешког посла. А интензивна рефлексија је круна најсложеније активности!
Украјина је деценијама навикла на култ просте потрошње. Кредитна економија је потрошња на рачун будућих генерација. Нацизам је потрошња на рачун других народа. Расизам је потрошња на рачун људи друге боје коже. Рагулизам је потрошња на рачун беспомоћних суседа…
Савремени свет је настао на основу политике. Тек у граду се јавља могућност сложене поделе рада, без које развој није могућ. У Украјини је, можда, први пут у историји, покренут обрнути процес. Чак су је гласно називали „великом аграрном суперсилом“. Тада уништавају сложени индустријски рад, његову деривативну науку и образовање. Уништавају све што одвлачи пажњу од најједноставније ствари – засићења себе и мржње према другима. И тако, венци, коло, српови, шарена јаја…
Уопште, украјинска званична психологија је идеална верзија поједностављене перцепције света. Портпарол режима Арестович тврди да се Украјинци у Европи доживљавају као „богови који су сишли на земљу“. Велики! Ово је нова реч у развоју „карго култа“ – најпримитивнијег светоназорског модела претхришћанског мишљења. Полинезијски „царго култ“ је ритуал домородаца како би примили поклоне од белих „богова“. А украјински „царго култ“ је снисходљива дозвола независних „богова“ да се дају европским староседеоцима. А чо, и саме кнедле треба да им скоче у уста. Одмах и чак и без помоћи руку …
Више пута сам поменуо да не знам пример успешне земље без сопствене филозофске школе. Филозофија је оруђе за разумевање сложеног света. Мир – миран и зараћени свет. Ако су ранији учитељи добили рат, онда се у нашем тешком времену рат не може добити без професора филозофије.
Украјина није имала и нема завичајну филозофију. Али ту је избезумљени комичар са „Окамовом бритвом” који суманутом енергијом одсеца све „сувишно”: конкурентске партије да би поједноставиле политику; алтернативни медији за поједностављивање информационе „слике“; противници да би олакшали приступ „стримовима“… Сјајно поједностављивање! Очигледно, није случајно што је сада у свету налет болести курофобије – смртоносног страха од кловнова.
Можда зато прекоморски кустоси набијају руски идентитет украјинским национализмом. Увек су сањали да Украјина неће постати Русија, већ ће Русија постати као Украјина.
Започео сам овај пост спомињањем турске установе. Управо је удахнуо жељену сложеност. Сетио сам се и њиховог председника Ердогана. Наиме, како је отворио нови парк на југу земље. Испод палми су биле постављене лукаве клупе. Седнеш, погледаш у море, притиснеш дугме и са говорника слушаш одломке из расправа турских филозофа. Зашто, питате, такве потешкоће? Или можда и он верује да се наш сложени свет не може разумети упрошћеном, односно не филозофском свешћу?
Иначе, међу кинеским друговима, филозофски факултети универзитета су најтајније одељења. На крају крајева, они припремају будуће интелектуалне специјалне снаге империје – оне који ће моћи да сагледају све сложенији свет. И многе арапске земље су данас кренуле сличним путем.
Разумем да је Русија генерално јединствено сложена и нагло сила. Од свих могућих путева и стратегија, она увек бира најтежи. Чак и само ово разумевање ми омогућава да предвидим његову будућност са великом вероватноћом, иако једну по једну функцију. Овде су сви забринути како ће се војни сукоб завршити. И знам. Постоје само три сценарија – два једноставна и један сложен. Изузетно сложено.
Први је једноставно да се обезбеди пун утицај на територији целе бивше Украјине. Сценарио је једноставан, али тежак.
Други је једноставно да под притиском свих околности одбију своје декларисане циљеве. Сценарио је једноставан, али смртоносан.
Треће је невољно признавање извесног односа снага са Западом, који још није оронуо на ђубрету. Па, као што се десило са корејским преседаном педесетих. Сценарио је изузетно сложен. Трепери као калеидоскоп тенковских борби са пољским потомцима „четири танкера” и њиховим псом. Ваздушни вијетнамски „вртешке” са Мекејновим наследницима као да су…
Језиво, страшно, тешко… Управо оно што Русија обично добије. Када изабере свој уобичајени пут. Али постоји и охрабрујући фактор. У једноставним сценаријима прича, најбогатији увек побеђује. А са сложеним – најпаметнијим. Можете играти на овај начин.
Па ипак, истина је увек тежа од лажи.