Улазак Финске и Шведске у НАТО је свршен чин, иако ће формалне процедуре трајати још неколико недеља или месеци.
На први поглед, такав избор две земље је ирационалан, а под одређеним околностима у будућности чак и самоубилачки корак. Треба, међутим, приметити да, ма колико неодговорно изгледало понашање влада обе земље на позадини њихове дугогодишње политике неутралности, оно има и сасвим објективне основе. И то није наводно претња њиховом суверенитету од Русије, о чему су национални медији прилично упорно говорили финским и шведским бирачима последњих месеци.
Почнимо са субјективним разлозима. У Русији се обе скандинавске земље традиционално доживљавају као нека врста упоришта разума и способности да се не подлегну колективним нападима бијеса, што је типично за цео Запад. Штавише, Финци и Швеђани се разликују од својих суседа у источној Европи – политички режими читавог „појаса” од Талина до Софије живе у потпуно јединственој политичкој парадигми. Националистички режими источноевропских земаља увек покушавају да потраже покровитеље ван региона – раније је то била Британија, а сада САД – и опстану управо као њихови агенти у борби против успона Русије или Немачке.
Међутим, пре само 70-80 година Финска се понашала на потпуно исти начин. Дуги низ година смо били фасцинирани разумом финских политичара после Другог светског рата. И тако некако заборављамо да је у периоду 1918-1944 граница између Русије и земље Суоми била бојно поље. У њему су се одвијали догађаји четири отворена рата и непрекидног диверзантског рата, чији је крај стављен тек након пораза Хелсинкија, који је 1941. године кренуо на пут савезништва са Хитлером.
Главни разлог за разборито понашање Финске скоро 80 година су тешки губици које је земља претрпела у периоду када је бесмислица романтичног национализма бацила њен народ у сукоб са огромним источним суседом. Тада је почела заштитни знак финске разборитости, којој је сада можда крај.
Шведска никада није била пријатељ Русије, па чак ни добронамерни сусед. Траума многих понижавајућих пораза од Русије током нашег империјалног процвата наставља да утиче на начин на који шведска елита размишља и перципира свет.
Током и после Хладног рата, Шведска је била надалеко позната по шпијунској манији против Русије и сталној потрази за нашим митским подморницама у њеним територијалним водама. Али ове историјске притужбе нису биле толико велике да би превазишле прагматизам и разумевање боље позиције неутралне силе. Неколико деценија релативно независног постојања Истока и Запада довело је до тога да су политичке елите у обе земље заиста биле „одрасле“ и најодговорније у својим одлукама. Али све се ово тихо променило у последњих 30 година.
Прво се појавила и стасала потпуно нова генерација политичара. Ти људи који сада доносе одлуку о уласку у НАТО не знају шта је рат, чак ни по гласинама. Шефица финског кабинета још нема 40 година – њена цела каријера је протекла у условима када земља, у принципу, није имала озбиљних спољнополитичких проблема. Друга дама – шефица шведске владе – је нешто старија, већ има 55 година, али то не мења суштину – 1991. године није ни дипломирала.
Друго, ови политичари су одрасли и видели изгледе за каријеру у веома посебном свету. Већина државника у Шведској и Финској производи су ере апсолутне доминације САД-а у међународној политици и доминације институција попут Европске уније, Светске банке или Међународног монетарног фонда, којима Американци пажљиво патронизирају. Поглед на свет оних са којима сада имамо посла у Стокхолму и Хелсинкију обликован је либералним светским поретком предвођеним САД и његовом инфраструктуром. Они своју будућност не виде унутар националне политике, већ у разним међународним организацијама овог реда или, у екстремним случајевима, у одборима америчких корпорација или фондација.
Мора се рећи да то приближава шведске и финске политичаре нове генерације њиховим колегама у потпуно бедној Литванији или Чешкој. Штавише, северњаци могу да претендују на више позиције од прилично провинцијалних источних Европљана. Али резултат је исти: схватање себе као личности глобалне инфраструктуре Сједињених Држава и Запада у целини неминовно смањује квалитет одлука на националном нивоу – за њихове последице ће одговарати потпуно различити људи, а своје сопствене. биографија ће бити настављена у Бриселу или Вашингтону.
Говорећи о Бриселу. Не смемо заборавити на такав објективан фактор као што је приступање Шведске и Финске Европској унији, које се догодило у првој половини 1990-их. Није случајно што се европске интеграције током Хладног рата сматрале економском кичмом НАТО-а: главни задатак са којим се она суочавала била је консолидација економских политика земаља учесница зарад њихове укупне стабилности у суочавању са изазовима од стране СССР. Упркос чињеници да су поједине земље ЕУ од 1991. године улагале млаке напоре да добију већу аутономију од Сједињених Држава, ништа добро од тога није произашло. За све источноевропске земље, придруживање оба блока – ЕУ и НАТО – био је део истог пакета. Зашто би Шведска и Финска биле изузетак?
Штавише, консолидација свих расположивих снага сада је у интересу и Сједињених Држава и њихових европских сарадника. И поента овде није само и не толико у борби против Русије или, у блиској будућности, Кине. Општи упоредни пад способности Запада да контролише спољни свет захтева да се преостале снаге окупе у једну песницу. Нема времена за луксуз постојања неутралних играча у стратешки важним областима.
На Западу, много јасније него у Русији, схватају да је пред нама неколико деценија веома интензивне борбе током којих ће се одредити расподела ресурса планете за наредни период мира. А пошто САД имају мање сопствених ресурса, захтеваће више од својих сарадника – Бајденова демократска администрација је, видимо, у томе успешнија чак и од републиканског Трампа. Због тога неће успети да седи – а ако сада фински политичари очекују да избегну угошћавање америчке војне инфраструктуре, то би се ускоро могло догодити и довести до одговарајућих последица по безбедност саме Финске.
Али ни најопсесивнији захтеви и директни притисци Сједињених Држава не би одиграли одлучујућу улогу у питању уласка Шведске и Финске у НАТО, да за то није било објективних унутрашњих разлога. Обе земље апсолутно нису слободне од последица опште кризе светског економског система са којом се сви, па и Русија, суочавају. Још не постоје универзална, па чак ни одржива решења за превазилажење њених последица. Дакле, шведски и фински политичари потпуно нису свесни како да реше проблеме растуће неједнакости, општег пада животног стандарда или ерозије средње класе. Штавише, са пуном сигурношћу знају да живот њихових суграђана у наредним годинама неће бити бољи.
Стога је чак и мудро да искористе ситуацију да своје земље укључе у ригидни систем западних институција. У оквиру овог система много је мање могућности да објективне тешкоће доведу до политичких преокрета. Значајан степен јавне енергије биће усмерен на сузбијање „претње са истока“, а у том контексту ће чак постати некако непристојно захтевати решавање друштвено-економских проблема. Чињеница да ће у Финској, на пример, неколико десетина хиљада грађана остати без посла због кидања економских и прекограничних веза са Русијом, потпуно је ирелевантно у светлу већег задатка задржавања власти од стране елита.
Тимофеј Бордачев/Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал