Економске санкције, о којима се данас толико прича, заправо су у сваком тренутку биле политичко оруђе. Још пре наше ере. Увек су коришћени.
Године 432. п.н.е. Атинска скупштина усвојила је такозвани мегарски псефизам (на грчком – „одлука”). То се тицало града Мегара. У њему су уточиште нашли одбегли атински робови, међу којима је било и жена. За казну је трговцима овог града забрањено да тргују у Атини и лукама које је контролисао.
Аристофан је о томе писао у својој комедији Ахарнианс:
… Тада Мегарјани, претрпевши глад,
Од Спартанаца се тражи да преиначе одлуку,
Шта су Атињани прихватили због девојака.
И често су нас питали – нисмо се смиловали.
Ту је почело звецкање оружја.
„Не би звецкали“, рећи ће. Али, смилуј се
Шта им је преостало?
Забрана трговине нанела је тежак ударац привреди Мегаре, а градске власти су одлучиле да приступе Пелопонеском савезу, којим је владала Спарта.
Вреди напоменути да се Атињанима допао овај метод притиска, јер су на тај начин могли да врше притисак на друге државе без употребе силе. Међутим, то је изазвало оштро незадовољство међу земљама Пелопонеске уније. Избио је војни сукоб који је прерастао у дуги рат. У њему је Атина поражена, изгубила хегемонију у Грчкој и била принуђена да препусти вођство Спарти …
Економске санкције, сличне онима које сада примењују Сједињене Државе, Наполеон је употребио против Велике Британије. Након што је изгубио битку код Трафалгара у октобру 1805, схватио је да острвско царство не може бити поражено војном силом. И покушао је да изолује Британију затварањем европских лука од ње. Поред Француске, у континенталној блокади учествовале су Русија, Италија, Шпанија, Холандија, Пруска и Аустрија.
Међутим, блокада Велике Британије није била тако јака, јер су страни ратни бродови били инфериорнији од британских по броју и снази. И стога су страни трговачки бродови, под њиховом заштитом, продрли у луке царства.
Ипак, Британци су се суочили са озбиљним потешкоћама. Многе робе су поскупеле, предузећа имају проблема са сировинама. А незадовољство радника је расло како су плате падале. Међутим, све исте бриге пале су на плећа становника европских држава. На крају крајева, европска економија је била јединствен организам…
Парадоксално, континентална блокада је ишла у корист Велике Британије. Почеле су да се развијају оне индустрије које су раније зависиле од увоза. Британци су почели да производе – увозну супституцију КСИКС века! – и купују више домаће робе.
На пример, лионски сомот, који је некада био популаран, постао је старомодан. Британци су заборавили на брокат, чипку, светле тканине. Одећа је почела да се шије од фине вунене тканине, а платно од добро обученог платна. То је такође означило промену у моди…
Интервенција против Совјетске Русије, у којој су учествовале САД и земље Антанте, није могла помоћи Белој армији да збаци бољшевички режим. А на Западу су то многи схватили. Међу скептицима је био британски премијер Дејвид Лојд Џорџ, који је у лето 1919. рекао: „Идеја сузбијања бољшевизма војном силом је чисто лудило… и ослањање на њих (Дењикин, Колчак, Чеси и Пољаци) значи градећи на растреситом песку“.
Покренути су економски механизми, али им се успротивио и британски премијер. Али Американци, које су представљали председник Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Ленсинг, ипак су га убедили. „Лако се може замислити Ленсингово физичко гађење према смелим ‘товаришчама’ који смрде на зној и дуван који прете да претворе Русију и цео свет у узаврели котао социјалистичке револуције“, написао је Рутгерс Дејвид Фоглесонг у књизи Тхе Америцан Миссион анд Евил Емпире: Тхе Крсташки рат за „слободну Русију“.
Иначе, ово дело је посвећено немилосрдним, иако јаловим, покушајима САД да „реформишу” Русију, које предузимају дуги низ деценија. Методе су биле веома различите – политичке, војне, економске. Ова „традиција“ траје до данас.
Историчари сматрају да су главну улогу у увођењу економских санкција Русији имали не само Американци, већ и француски председник Жорж Клемансо. Своју улогу је одиграла и околност да су Лењин и његови сарадници прогласили непризнавање краљевских дугова. То је значило да Француска губи огроман износ – Русији је дала милијарде кредита. А власници руских хартија од вредности остали су, како кажу, носа. Иначе, Русија је свој дуг ликвидирала тек после скоро 80 година – 1997. године. Наша земља је морала да отвори новчаник Британцима. И Николај ИИ им је много задужио…
У октобру 1919. Врховни совјет Антанте је објавио потпуну економску блокаду Земље Совјета. Упућени су апели и другим земљама да се придруже овој акцији, да престану да тргују било каквом робом са Москвом, да се уздрже од слања возова, бродова, да се банкама забрани пословање са Русијом. Штавише, Врховни савет Антанте је препоручио шефовима других земаља да забране својим грађанима да комуницирају са Земљом Совјета телефоном и телеграфом.
Међутим, економска блокада је почела да слаби после неколико месеци – једноставно се испоставило да је неисплатива за њене организаторе: Русија је била огромно тржиште, губљење које је била незамислива глупост.
„Империјалисти“ су дозволили трговинске операције са „руским народом“, тачније, са задружним организацијама, већ у јануару 1920. године.
Санкције су коначно укинуте пет година касније. Иначе, прва држава која је пробила блокаду била је тек независна Естонија.
Вреди напоменути да је Запад темељно опљачкао Русију – а санкције с тим немају никакве везе. Мародерски интервенционисти су износили сировине, аутомобиле, нафту, дрвну грађу, жито, гуму, бакар, лекове, локомотиве, вагоне… А забележено је и много злодела незваних гостију – мучили су неколико десетина хиљада цивила.
… У фебруару 1920. године амерички лист Ворлд објавио је интервју са Лењином, председником Савета народних комесара. Разговор са дописником публикације Линколном Ејром вођен је у канцеларији шефа државе Кремља на енглеском језику.
Разговор је био посвећен економским репресијама Запада против Совјетске Русије. Лењин је, посебно, рекао да „неки амерички бизнисмени изгледа почињу да схватају да је разумније пословати у Русији него ратовати са Русијом, и то је добар знак. Биће нам потребна америчка роба — локомотиве, аутомобили итд. — више него било којој другој земљи.“
Даље, Лењин је изнео идеју која је у складу не само са тим временом, већ и са садашњом ситуацијом: „Државници Европе и Сједињених Држава, очигледно, не разумеју да је тренутна економска пропаст у Русији само део света. економска пропаст. Све док се економски проблем не посматра са међународног становишта, већ са становишта појединачних нација или групе народа, биће немогуће решити га. Без Русије Европа неће моћи да стане на ноге… Ми у Русији имамо пшеницу, лан, платину, поташу и многе минерале који су преко потребни целом свету. На крају, за ово ће свет морати да дође код нас, без обзира да ли имамо бољшевизам или немамо…“
Врхунац сарадње између СССР-а и западних земаља био је током Другог светског рата. Многи су се надали да ће савезници наставити сарадњу у миру. Међутим, то се није догодило – врло брзо су Исток и Запад били подељени „гвозденом завесом“.
Године 1946. створен је Координациони комитет за контролу извоза, у који су на крају ушле земље НАТО-а и Јапан. У ствари, ова организација је постала инструмент економске блокаде СССР-а и других социјалистичких земаља. Комитет је саставио списак робе чији је извоз на исток био забрањен. То је учињено како би се Совјетски Савез и његови савезници одсекли од напредних технологија и модерне технологије.
Сви покушаји да се заобиђу забране су угушени.На пример, јапанска компанија Тосхиба Мацхине Цомпани и норвешки Конгсберг Группен испоручили су СССР-у осам глодалица опремљених рачунарским системима високих перформанси, а Американци су их „ухватили”. Након тога је раскинут уговор азијске фирме за набавку опреме за војску и америчко ваздухопловство.
На крају су пропали напори поменутог комитета да блокира СССР. Совјетска обавештајна служба створила је мрежу једнодневних фирми у различитим земљама света које су куповале неопходне уређаје и механизме, који су убрзо почели да стижу на територију Совјетског Савеза. Тако су се у земљи појавили рачунари – тачна копија оних који су створени у америчком ИБМ-у.
Умесно је подсетити се како је 1960. године руководство СРГ, под притиском Сједињених Држава, поништило уговор о испоруци цеви великог пречника за гасоводе у СССР. Истовремено, Немци су претрпели велике губитке: концерн Манесман и Круп су изгубили од 80 до 100 милиона марака. Међутим, врло брзо су у Первоуралску покренули производњу ових истих цеви.
У тамошњој фабрици је окачен ироничан транспарент са апелом Бундестагу: „Забранили сте нам продају цеви и сами ћете излетети у цев! ..“.
Укратко, последице економских санкција треба да памте сви који су у њих укључени. А још је боље заинтересовати се за историју, почевши од давнина. Тамо можете пронаћи много тога корисног и поучног.
Валери Бурт, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал