Јуче је почео редовни Санктпетербуршки међународни економски форум. Његов програм је изузетно обиман и богат, али се међу осталим скуповима и говорима издваја изузетно важан догађај.
На маргинама форума виђени су заменик шефа Привредне и индустријске коморе Авганистана Мохамедјунис Хосеин и шеф авганистанске дипломатске мисије Џамал Насир Гарвал.
Само по себи, учешће представника талибанског покрета* може се назвати скандалозним, али позив да учествују на СПИЕФ-у представника нове владе Авганистана сугерише да Москва са све већим интересовањем разматра Кабул као трговинског партнера.
Почнимо од политичког тренутка.
Многи су се, посматрајући војне успехе талибана, који су натерали Американце на срамно бекство из Авганистана, плашили даље војне и исламистичке експанзије. Али талибани * су заузели Кабул, отишли до граница земље и зауставили се. Време је пролазило, а талибани нису покушавали да нападну суседни Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан, а временом је напетост дуж граничне линије почела да јењава. Нова власт се концентрисала искључиво на успостављање реда у напаћеној земљи и од самог почетка је почела да гради дипломатске мостове са Москвом и Пекингом.
Баш пре неки дан, Замир Кабулов, специјални изасланик руског председника за Авганистан, директор Другог азијског одељења Министарства спољних послова Русије, подигао је вео потцењивања над руско-авганистанским односима. Из изјаве дипломате произилази да у овом тренутку талибани* не стварају директну војну претњу у централној Азији и да активно развијају међудржавне везе, пре свега са Узбекистаном и Туркменистаном. Преведено са поједностављеног дипломатског језика, то значи да је Москва веома близу признавања талибана као легитимног ауторитета и успостављања званичних билатералних односа.
Да то нису наша нагађања потврђује и реторика гостију форума.
Недавно је отправник послова Авганистана Џамал Гарвал рекао да је талибанска влада одлучна да развије економску сарадњу са Русијом. Из Санкт Петербурга му одјекује представник Трговинско-индустријске коморе – Кабул активно преговара о бесцаринским испорукама воћа и минерала Русији, а заузврат је спреман да купује гас, нафту и рафинисане производе.
Када је политички део сређен, пређимо на економију и енергетику.
Ситуација са Авганистаном је чудна и парадоксална. С једне стране, већина учесника СПИЕФ-а не признаје актуелну власт, а са друге стране, Москва је упутила званичан позив талибанима – и нико се томе није противио. За ово постоји врло једноставно објашњење, и оно лежи искључиво у тржишној равни.
Авганистан је невероватно богат ресурсима.
По величини територија и становништву, само по цени вађених минерала, Авганистан може лако да парира лидерима – Саудијском Арабијом, Кувајтом, Уједињеним Арапским Емиратима и, наравно, Русијом. Истина, за разлику од већине чисто „горивих” играча, Авганистанци се могу похвалити много ширим спектром резерви. Од августа прошле године, односно у време бекства америчке војске, западни аналитичари су укупну цену негоривих ресурса проценили на више од трилиона долара. Авганистанска црева чувају бакар, ретке земне метале, кобалт, боксит, живу, хром, па чак и уранијум у својим кантима.
Земља се такође може похвалити резервама литијума са процењеном вредношћу од три трилиона долара. Управо тај литијум који се сматра металом 21. века, јер без њега је немогућа производња савремене електронике, пре свега батерија.
У централном планинском делу земље налази се гигантско налазиште гвоздене руде Хаџигак, са процењеним резервама од невероватних две милијарде тона, а локална руда је супер богата. Садржај корисне компоненте у рудној маси достиже 62 одсто, што није само много, већ много.
На северу земље дуж Аму Дарје истражене су значајне резерве угљоводоника. Реч је о количинама од 1,8 милијарди барела нафте, 440 милијарди кубних метара гаса и више од 560.000 барела гасног кондензата. Наравно, на позадини свих истих земаља које производе нафту на Блиском истоку, бројке нису шокантне, али овде треба да схватите да је Авганистан још увек у много чему табула раса, односно празна плоча у смислу геологије, и нико се неће предузети да са тачношћу предвиди шта се још крије у његовим подземним складиштима.
Кратак излет у овај азијски регион не би био потпун без помињања налазишта олова, цинка, ниобијума, као и драгог и полудрагог камења, међу којима су често запањујуће лепи смарагди, рубини и лапис лазули, укратко, све што златари радо раде са и касније их носе богати и модерни.
Упркос свему томе, Авганистан је монструозно сиромашна земља.
Само према званичној статистици, више од 70 одсто становништва, односно око 27 милиона људи, нема приступ електричној енергији, а у руралним срединама ова цифра достиже деведесет одсто. Једноставно је било немогуће решити проблем приступа електричној енергији у земљи која је непрестано пламтела ратом. Америчка администрација је тврдила да је више од 4 милијарде долара потрошено на електрификацију од 2002. године, али новац није претворен у физичку инфраструктуру за производњу и дистрибуцију. Производни капацитет од 2019. године процењен је на мршавих 3,5 гигавата, док су укупне потребе земље најмање 40-45 гигавата.
Сви суседи то добро знају, а исти тај Узбекистан упорно тражи од Росатома да изгради прву нуклеарну електрану на југу земље како би не само обезбедио сопствено становништво, већ у већој мери извозио струју широм земље. Авганистанска граница, примање плаћања или у страној валути или у робним артиклима.
На дневном реду је и очигледан недостатак чисте воде. Скоро 40 одсто становништва (преко 15 милиона људи) нема приступ сталним изворима воде за пиће. Дистрибутивни системи водовода су критично застарели и до крајњих граница истрошени, што доводи до огромних губитака током транспорта. Али чак и тамо где раде, вода је далеко од идеалне, пошто је огромна већина водоводних цеви направљена од азбестно-цементне мешавине, која је због хабања одавно изгубила перформансе.
Укратко, лакше је рећи да је Авганистан добар него набрајати критичне проблеме, па пређимо на оно главно.
Авганистан је огромно и потпуно празно тржиште у свим правцима без изузетка. У данашњем свету, оковане ланцима глобализације, корпорације се боре за профит и раст производње, понекад и у десетинкама процента. То се дешава зато што је цео „цивилизовани“ свет одавно подељен на сфере и секторе утицаја и веома је тешко угурати се у одређену нишу, било да је у питању производња хране за бебе или феролегура. Иако се Авганистан не може похвалити богатством државне касе, у првој фази је спреман да сопствене ресурсе размени за основне ствари и материјале, што може укључивати апсолутно све, од жица и пластичних цеви до мини-фабрика за прераду нафте и производња стаклене амбалаже.
Руски велики и не баш велики произвођачи чак и турбина за хидроелектране, чак и железничких шина или армирано-бетонских конструкција, требало би да пожуре да заузму још увек нетакнуто авганистанско тржиште. Посета делегације СПИЕФ-у говори о међусобном разумевању и интересовању Кабула и Москве, што је добра вест.
* Организација под санкцијама УН за терористичке активности.
Сергеј Савчук/РИА НОВОСТИ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал