Становници Мариупоља о томе како су им се животи променили, као и о њиховом ставу према припајању Донбаса Русији.
Након заузимања Азовстала, у Мариупољу је коначно успостављен миран живот. Град полако оживљава. Једна од главних разлика између Мариупоља у јуну и априлу је чистоћа: путеви и тротоари у центру и на периферији су скоро свуда очишћени од крхотина, разбијеног стакла и цигле.
Истина, многи прозори су и даље без стакла.
У граду није било војне опреме: на улицама није било ни једног оклопног транспортера, тенка или војног камиона. Војске је мало. Срећете их само на пунктовима, којих је такође мало у граду.
И на улицама је мало људи. Нема редова за хуманитарну помоћ, практично нема аутомобила на путевима. Али има пуно бициклиста – возе се читавим породицама.
Азовсталски крај оставља снажан утисак апокалиптичним призорима. Пут дуж гигантске фабрике још није очишћен од оштећене и изгореле опреме. Неексплодиране гранате вире у асфалту. Фабрика је окружена ланцем контролних пунктова – никоме није дозвољен пролаз: они настављају да хватају „Азов“ * у подземним комуникацијама предузећа.
Боље са Русијом
У близини оронулог мариупољског драмског позоришта, које је у рано пролеће разнео „Азов”*, срећем деду и унука како шетају са празним патлиџанима за воду.
Деда – Ивлев Борис Александрович, радио је као одбојкашки тренер, а сада пензионер. Унук – Саша, школарац од 11-12 година, у шортсу и са голим торзом.
Разговарали смо. Питам: јеси ли већ изашао из рата? Деда одмахује главом.
– Још није. Док је на сеџди. А шта хоћеш, кувај на ватри. Без гаса, без струје, без воде. Нема крова. Како је почела киша, све ти капље на главу. Отићи ћемо када се живот колико-толико прилагоди.
Добро је што су надлежни раскрчили пут. Али лето је почело, а нико неће да поправља ни кров ни прозоре. До сада нису ни дошли да процене штету. Кажу да ће ићи неке комисије. Али они још не постоје. Ми сами тражимо кровни материјал за покривање крова. И то је све новац. Још нисам добио пензију.
Имамо храну. Хуманитарне – житарице и конзерве, волонтери доносе, војска. Ми не гладујемо. Дечак може да искористи уштеђевину коју је морао да купи кобасице и кобасице. Сад је бобица отишла… Лука је почела да ради. Јасно је да ће град заживети, али бих волео да се више пажње посвети нама, становницима.
Поново питам: да ли и даље одлазе из града? Или су се већ вратили?
Унук одговара:
– Више се враћа.
– Саша, шта твоји вршњаци кажу о свим дешавањима?
– Некима се допало. Кажу да је супер што смо преживели рат. Други кажу да би било боље да није.
– Ускоро ће бити референдум о прикључењу Русији. Ако учествујете, како ћете гласати?
Деда и унук једногласно одговарају: наравно, за.
Човек објашњава:
Лакше је живети у тако великој земљи. Ако будемо као Абхазија, непризнати, нећемо моћи нигде. Све ће бити затворено. А ако смо Руси… Русија је свуда поштована. Воле, не воле, али поштују. Боље је бити заједно са Русијом.
Отишао од шока
Момак по имену Дима још није имао двадесет година. Под Украјином је студирао у локалној техничкој школи. Дима воли вожњу бициклом по Мариупољу. Каже да се већ одмакнуо од шока непријатељстава.
Момак је дошао у Драмско позориште да напуни телефон. Можете допунити сваки дан – до 16:00.
„Струја у Мариупољу почиње да се обезбеђује. На местима која нису много захваћена ратом има воде – у 23. микроокругу, у 21. и у 17. Овде, у центру, све ће се појавити, мислим, за два месеца. Шта је потребно становницима Мариупоља? Комуналије, али довољно хране.
— Шта је за вас Русија?
— Русија је земља у којој сада живим. Ако буде референдума о приступању, ја ћу, наравно, гласати за Русију.
Боље у Русији него „у Украјини“
У парку у центру Мариупоља разговарамо са младим паром који седи на клупи – одмарају се од вожње бициклом.
Девојка у розе мајици и кратким тамним шортсовима зове се Света. Под Украјином је радила као продавачица у ланцу продавница Сцхири Кум. Продавница је изгорела током борби. Сада нема посла. Мој муж ради у погребном заводу.
„Сада живим од пита“, каже жена. – Добијам 400-500 гривна дневно (око 800-1000 рубаља). У нашој кући нема светла. Вода је већ обезбеђена. Светло у Мариупољу је делимично дато: Кирово са светлом, Новоселовка такође, 20. микроокруг такође. Али ми, Приморски округ, нисмо. Све се даје на рате. Вода и струја се постепено црпе.
— Има ли посла у Мариупољу?
– Да, има: и за рашчишћавање града и у луци.
Хоћете ли гласати на референдуму за прикључење Русији?
– Наравно, хоћемо. Ми смо за Русију!
Света објашњава свој одговор.
— А шта је било добро код нас у Украјини? Да ли су цене неадекватне? Комунално? Супруг и ја смо живели у стану, плаћали смо 8.000 гривна месечно (20.000 рубаља). Шта може преживети?
У разговору се испоставља да је њен муж, по имену Сергеј, из Херсона. Живи у Мариупољу 7 година. Родитељи су остали у Херсону. Сергеј уопште не зна ништа о свом родном граду, па са интересовањем и збуњеношћу слуша вести.
„Да ли је и Херсон много патио?“, пита човек.
– Уопште није повређен. Туче није било. Све је ту: струја, гас, вода. Отворене су продавнице и установе. Нове власти. Град је дуго био под руском контролом. Руски пасоши почињу да се издају.
Сергеј је изненађен. Нема струје, не може да гледа ТВ, а није навикао да користи интернет.
Са задовољством сазнаје да је могуће отићи у Херсон. Пита како то тачно учинити.
„Бојимо се да се Украјинци неће вратити“
Али не говоре сви локални становници слободно. Многи пензионери се једноставно плаше да кажу да су за Русију.
Пензионер по имену Валентин Александрович, који је постигао „козу“ са мушкарцима у парку, објашњава:
– Рећи ћу вам ово: у Мариупољу имамо 90-95% грађана Русије. Али видите, многи се плаше да о томе говоре наглас – одједном ће се Украјина вратити. Због тога радије ћуте, за сваки случај. О томе ће отворено почети да говоре тек када Мариупољ постане део Русије. Тако да се сви радујемо том дану.
Александар Чаленко/Украина.Ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал