ИЗЈАВЕ појединих америчких званичника да антируске санкције доводе до непожељних последица по саме САД и њихове компаније – заједно са стално покретаном темом слабости украјинског режима – сугеришу да ће западни политичари ускоро тражити компромис са Русија.
Међутим, таква размишљања заслужују неколико озбиљних упозорења.
Најважније од њих је да се грешка СССР, који је средином седамдесетих поверовао у слабљење Запада, не сме поновити.
По народном предању, кнез Григориј Орлов је после Чесменске победе над турском флотом послао у Санкт Петербург депешу чији је текст почињао речима: „Господ је био милостив, Царице матушко, нашла се ескадра лошија од наше.”
Чак и ако у наредним годинама Русија успе у конфронтацији са силама Запада, то не значи да ће тај успех бити потпуно заслужен и да је време да нађемо своју унутрашњу хармонију.
Наша спољнополитичка достигнућа у великој мери су резултат фундаменталних проблема са којима се САД и њихови савезници суочавају у економији, као и на нивоу својих политичких система.
Већ сада треба схватити да све то није заслуга Русије, иако појединачне одлуке – као што је, на пример, пребацивање трговине енергентима у рубље – заиста доводе Запад у необичан положај. Заслуге Русије су и чврстина и доследност поводом „украјинског питања“.
Стога би најалармантније било да себи припишемо достигнућа која су у ствари резултат објективног тока историје.
Морамо јасно да схватимо да упркос чињеници да је наша ствар праведна, нисмо ми ти који гурамо Запад у тактички пораз, већ његове сопствене грешке и досадашња неспособност да побољша свој унутрашњи поредак. Али, то не значи да се то неће догодити у наредних 15-20 година. А онда ће се Русија, ако буде ослабљена, суочити са спремнијим и ништа мање одлучним непријатељем него сада.
Глобална игра, која је почела да се врти великом брзином након почетка специјалне војне операције у Украјини, трајаће још дуго – и уопште не треба рачунати на наступање било каквог трајног стања.
Противници Русије ће се у наредним месецима суочити са таквим проблемима да ће неизбежно морати да нађу простор за тактички компромис. Врло је вероватно да ће у оквиру тог компромиса украјински проблем у својој најважнијој димензији, повезан са директним претњама руској безбедности, некако бити решен или бар – делимично решен.
Украјински проблем највероватније неће бити могуће решити без свеобухватног и дугорочног рада на промени свести украјинског друштва. Проблем ће постојати чак и ако Украјина буде сведена на површину од само 2 квадратна километра. И толика држава са менталитетом досадашње Украјине биће претња.
Нико нам не обећава мир. Практично сви посматрачи не сумњају да ће већина мера економског рата против Русије после, уведених 24. фебруара, остати на снази и да ће бити усмерена на поступно дављење руске државе и становништва.
Можда ће тактичко повлачење Запада у Источну Европу бити праћено укидањем или ублажавањем оних „санкција“ које највише штете Американцима и самим Европљанима. Али се курс борбе против Русије никада неће променити. Све док руска држава задржи свој суверенитет, што значи – заувек.
Ова борба ће бити један од најважнијих фактора структурисања међународног поретка у наредним деценијама.
Треба имати на уму да Запад углавном има обичај да игра на дуге стазе, а тактички неуспех у спровођењу најагресивнијих планова неће бити разлог за озбиљну ревизију његовог понашања.
Штавише, Американци и Европљани имају искуство у решавању унутрашњих проблема да би задржали конкурентске предности и способност да натерају остатак света да следи њихова правила.
Алтернатива унутрашњој мобилизацији за Запад је само распламсавање глобалног нуклеарног рата који би уништио цело човечанство. А то се тамо не види као излаз, пошто рационална западна цивилизација искључује самоубилачке одлуке.
Било би крајње неозбиљно мислити да ће оваква ситуација трајати још дуго.
Након што Русија победи у Украјини и преброди први талас економског рата са Западом, сукоб ће постати хроничан. То значи да ће спољна политика – чији ће смисао бити у борби против Русије и Кине а за глобалну моћ и ресурсе – поново постати у САД и Европи дело талентованијих и образованијих људи од садашњих.
Сада је Запад парализован догматском перцепцијом политичке стварности – живота у свету изграђеном на рушевинама Хладног рата. Али, у животу наше генерације, све се може променити.
Сада имамо посла са Западом у време његове највеће слабости у односу на претходне деценије. Западна Европа ни после Другог светског рата није била у оваквом интелектуалном сиромаштву као сада, а да не говоримо о Сједињеним Државама, за које је средина 20. века била почетак процвата. Али, ово неће трајати у недоглед.
Русија и Кина ће се кроз 15-20 година врло вероватно суочити са другачијим Западом – а не са групом бесмислених брбљиваца или лопова, какве гледамо сада, већ са сасвим озбиљним политичаримс, одлучним да се боре.
Њихови циљеви се неће променити – само ће методи бити нови.
Тимофеј Бордачов/Факти.орг
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал