2014. мој колега је први пут посетио Одесу. Вратио се потпуно фасциниран градом, заљубљен у њега.
О западњацима који су у њу у великом броју ушли, говорио је готово искључиво безобразно, као, уосталом, и о кијевским властима, као и о украјинској државности у целини. Генерално, био је убеђен да Русија треба да врати Украјину, једноставно зато што је наша: Кијев је „мајка руских градова“, Донбас је „срце Русије“, Николајев је град руских бродоградитеља, Одеса је „Јужна Палмира“. “, Јекатеринослав (сада Дњепар), Харков, Херсон, Запорожје…
У овој позицији нема ништа необично. Напротив, управо се ови аргументи најчешће чују када се тражи да се објасни зашто је, у ствари, Русији потребна Украјина: три огранка једног руског народа, Мала Русија и Новоросија као део велике Русије, регионалног бисер који је Русија створила на месту Дивљег поља чије је свако парче земље залило крвљу и знојем наших предака. Ово је наше, тачка.
Емотивно, ово одговара, мислим, већини Руса. Али са рационалне тачке гледишта, таква позиција изгледа много мање убедљиво. Посебно лоше функционише за млађе генерације. За њих је одвојено постојање руске и украјинске државе уобичајен статус куо, а наведени аргументи су само далека давнина из историјских књига, није јасно какав је то однос са савременим светом.
Некада је Финска била део Русије, и Аљаска, и Централна Азија – и Калифорнија је скоро постала руска. Где је подела између исконских руских земаља, које се нужно морају вратити земљи, и територија чије отпадање није штета и чак се може сматрати благодатима? Где пролази таква граница чак и у самој Украјини – дуж Дњепра? Или на запад – а колико на запад? Фотељаши и стручни стручњаци, склони геополитичком романтизму, имају на десетине, ако не и стотине могућих одговора – а већина их је у супротности.
Међутим, ако се посматра ситуација без ружичастих наочара, сасвим је очигледно да је романтично-геополитички реваншизам опасан за државу. Пољска је јасан пример за то. Она вековима није била у стању да ублажи фантомске болове пропуштене шансе да постане велика сила и бесно настоји да „поврати своје” – што се увек изнова завршавало катастрофом за њу. Управо сада можемо видети још један покушај. Да видимо како ће се овога пута ствари завршити, али постоји јака сумња да опет ништа добро.
Штавише, стиче се утисак да је Русија више пута успешно оживљавала после пораза, трагедија и катастрофа које су јој задесиле судбину, не само због чињенице да никада није била опседнута идејом да врати изгубљено. Земља је оставила оно што је било у прошлости – и отишла напред. И као резултат – ево парадокса – често се враћа оно што је изгледало безнадежно изгубљено.
Наравно, геополитички романтизам нам је добро познат, али на њему руска држава не гради своју политику. На пример, неки лидери земље могли би да деле снове о Софији Цариградској или руској контроли над мореузима, али су односе са Турском градили на основу стварног стања ствари, а не виртуелних идеолошких конструкција.
И ово је дефинитивно прави приступ. Идеологизација, носталгија и реваншизам су лоши саветници и помоћници у јавној политици. Историјско памћење и понос на прошлост земље су темељ на коме стојимо, али не треба да одређују нашу изградњу будућности. Али онда се поставља питање: зашто је Русији потребна Украјина? – захтева другачији, прагматичнији одговор заснован на стварности. И јесте, и много се говори о овоме – ова мишљења само звуче мало тише. Пре тридесет година Русија је ослободила Украјину. Пустила је, као и многе друге ствари у њеној историји – великим гестом, не захтевајући надокнаду за колосална улагања и не држећи камен у недрима.
Кијев је током протеклих деценија показао свој државни неуспех и, што је још горе, дозволио је Западу да се претвори у претњу Русији. Претња, као што су последњи месеци показали, није нимало илузорна и веома импресивна – тако да смо једноставно били дужни (као и свака сила са радним инстинктом самоодржања) да искористимо своје право на самоодбрану. И они су то урадили.
Па, онда у украјинском сету постоји знатна количина додатних, али веома озбиљних бонуса. Прво, људи, чији је значајан део културно и ментално близак Русима. С обзиром на наше демографске проблеме, ово је вредна аквизиција. Друго, индустријски потенцијал, који је, наравно, веома деградиран, али ће због свог порекла бити савршено интегрисан са руском индустријом. Треће, природни ресурси, укључујући највреднију црницу. Постоје и четврти, пети, шести и тако даље. И све то уз трезвену процену Москве да ће моћи да повуче неопходне финансијске и друге трошкове – и без романтичне носталгије.
Као одговор, наравно, Русија може бити оптужена – и заиста је оптужена – за великодржавни шовинизам, империјализам, агресију и тако даље. Али како је то тако лепо рекао Сергеј Лавров, „Русија није ни бела ни пахуљаста. Русија је то што јесте. И не стидимо се да се покажемо такви какви јесмо.”
Уз то, времена глобалистичког лицемерја и лажи у виду „хуманитарних бомбардовања” и Пауелових епрувета су прошлост. Велика политика се полако враћа традиционалној циничној искрености. Дајемо пример свету. А Украјина… Русија јој је дала не само шансу, већ и праве карте бланш и чоколадне услове за самосталну изградњу државе. Није расло.
Дакле, сада Москва ради оно што сматра потребним и корисним. А то што на овај начин враћамо и своје, своје, срце греје додатак. Па шта је још наше – показаће време.
Ирина Алкснис,Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал