Шефови држава чланица су на самиту ЕУ у Бриселу одобрили давање статуса кандидата Украјини и Молдавији за чланство у ЕУ.
Недавно, пре мање од три недеље, против тога су биле Француска и Немачка, Холандија и Мађарска. Мало је њих, осим Пољске и балтичких држава, било искрено за. И одједном се све чудесно променило.
Неки стручњаци традиционално тврде да су за то криве „свемоћне“ Сједињене Државе и Лондон „тајно владајући светом“.
У ствари, САД много пута нису могле да разбију ЕУ ни по фундаменталнијим питањима, а чак је и Мађарска потпуно енфант террибле, „пета колона“ у витким западним редовима, нико не зна ко више подржава Украјину или Русију.
Па чак и Будимпешта, која традиционално гласа против било каквог приближавања Украјине и ЕУ, изненада издаје Кијеву мандат за кандидатуру.
Почнимо од тога да је у садашњим условима сто екстра хаубица за Украјину много важније од теоријског признавања њеног права да једног дана уђе у ЕУ. Ако се у садашњем режиму убрза колапс фронта у Донбасу, онда ускоро једноставно неће имати ко да уђе у ЕУ. Од кандидата је остала само влада у егзилу.
Ипак, ни по питању снабдевања оружјем, ни по другим осетљивим војним питањима за Кијев, Запад није променио став.
Ако боље погледамо хронологију ове изненадне одлуке, видећемо да је рођена у Паризу, пре три недеље. Макрон је потом брзо преобратио канцелара Шолца. Са овим мислим да није било тешко.
Потиснут тренутном тешком међународном ситуацијом, желећи да побегне од огромне одговорности пребацивањем терета одлучивања на неког другог, он радо верује да „људи ходају на рукама, а људи на боку“.
Последњи чин одиграо се пре две недеље, када су током блиц турнеје по источној Европи, са завршном тачком у Кијеву, Макрон, Шолц и придружили им се Италијан и Румун коначно довршили свеевропски консензус о давању статуса Украјине кандидата.
Да се присетимо о чему је Кијев у то време кукао?
Кијевске власти су указале на тешку ситуацију својих трупа у Донбасу, навеле да у случају колапса фронта у троуглу Славјанск-Лисичанск-Бахмут постоји велика вероватноћа домино ефекта, након чега ће питање неће више бити у одржавању контроле над левом обалом, већ да ли ће Кијев успети да стабилизује фронт бар дуж Дњепра.
Арестович је већ запретио Европи заједничким походом украјинске и руске војске негде далеко (вероватно до Атлантика).
Уопште, колапс се ближи! Дајте оружје, пошаљите плаћенике, отворите други фронт против Русије, иначе Украјина неће издржати! Ево сигнала који све ово време стижу у европске престонице.
Европа је одговорила: Украјина је уместо оружја добила статус кандидата за чланство у ЕУ. Истовремено, Европљани су у више наврата истицали да кандидатура не значи чланство, подсећајући да друге земље стоје на реду пар деценија.
Генерално, учинили су све да покажу да се позиција Европе није променила, да нико неће прихватити Украјину.
Зашто су номиновани?
Европа је уморна од санкционог рата са Русијом. Она не жели да улази још дубље у украјинску кризу, плашећи се тужних последица по себе. Европа се плаши руске војске и не жели да се бори. Истовремено, САД и њихови источноевропски сателити непрестано прете да увуку ЕУ у оружане сукобе са Русијом у Украјини.
Захтеви за оштрим заоштравањем европске позиције мотивисани су чињеницом да крварећа Украјина можда неће преживети. Да јој је потребна подршка. Да Кијев постаје разочаран у позицију Запада, који не оклева да демонстрира умор од Украјине и покушава да води одвојене преговоре о склапању мира одустајањем од дела украјинских територија (не искључујући поделу Украјине, према којој источноевропски лимитрофи ће заузети западне регионе Украјине, а оскудни остаци украјинске државности постаће руско-пољски кондоминијумски протекторат сличан француско-шпанској Андори).
„Лукави” Макрон је одлучио да нађе начин да, с једне стране, наводно подржи Кијев, а с друге да не повећава тензије у односима са Русијом.
Да подсетим, руски став је увек био да Москва није против уласка Украјине у ЕУ (једноставно упозорава да ће се тада за Кијев променити правила трговине са ЕАЕУ). Русија се противи само ширењу НАТО-а.
То је, наравно, имало своје лукавштине, јер су се, по званичном концепту, ширили НАТО и ЕУ, додуше не паралелно, већ усклађено, што је подразумевало пријем нових чланица у обе организације (и прво у НАТО).
Али, прво, нема правила без изузетака. И, друго, ни са почетком специјалне операције Русија није најавила званичну промену свог става у вези са чланством Украјине у ЕУ. Штавише, Путин је потврдио да се Русија неће мешати у пријем Кијева у ЕУ (ако, наравно, некога прихвати).
Макронов план је био једноставан и некомпликован: дати Кијеву бесмислену кандидатуру уместо војника и топова. Русији изгледа не смета. У Кијеву су задовољни. Украјинска пропаганда добија информативни повод да прослави још једну „победу“. Истовремено, трупама на фронту може се рећи да су погинуле не само тако, већ зато што је Украјина корак ближе пуноправном чланству.
Уопште, милост и сјај су свуда около, а све је то лично измислио Макрон – нови паневропски лидер и тако даље, тако даље, тако даље.
И све би било у реду, али постоји нијанса: украјински политичари више нису исти као пре десет година, када су понизно тражили од Европе бар неки сигнал о могућем будућем спајању у заједнички европски дом.
Они су осетили политичку и психолошку слабост ЕУ, њену зависност од развоја украјинске кризе, коју је сама Европа, глупо, организовала 2014. године, а сада не зна како да изађе из ње и трпи огромне економске губитке.
Зеленски је навикао да не тражи, већ да захтева. И ниједна „јетрена кобасица“ у Европској унији (осим Мађарске, која се издваја) није смела да га одбије. Европљани плачу, боду, али настављају да се пењу на кактус.
Искусни европски претходници Макрона и Шолца, дакле, до сада нису хтели ни да разговарају о питању „европске перспективе” Украјине, ревносно искључујући из свих докумената било какво помињање хипотетичке могућности чланства у најдаљој будућности, за коју су схватили да је последња граница.
Чим Украјина добије признање за перспективу чланства, одмах ће захтевати да почне практични процес интеграције. Зеленски ће ставити свој неубијени адут на сто: „Украјина води рат за Европу: задржава страшне азијске хорде на далеким границама. Зато Европа мора да је призна као свој саставни део и да легитимише јединство прихватањем Кијева у ЕУ.
И европски мумљачи ће опет правити уступке.
Генерално, као резултат свог „лукавости“, Макрон је надмудрио самог себе предајом последње линије европске одбране од украјинског чланства. Сада је Европска унија осуђена да води „уличне битке“ са дрским украјинским политичарима и дипломатама, на чијој позадини ће амбасадор Кијева у Берлину Мелник изгледати као узор протоколарне љубазности.
Оваквим „лукавим“ маневрисањем Европа ће ускоро морати масовно да испоручује Русију оружјем, тако да до тренутка када питање пријема Украјине у ЕУ постане ивица, Украјинаца остане толико да не би могли да имају значајнији утицај на доношење одлука у Европској унији. У супротном, удруживши се са Пољацима и Балтима, уредиће „слатки живот“ за „јетрене кобасице“. Већ задовољан.
Ростислав Ишченко, Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал