Зауставили смо се овде у Херсону са низом задатака, укључујући и жељу да видимо директора одељења за омладинску политику Дмитрија Савлученка.
Храбар момак, отворено је говорио за Русију и пре 24. фебруара. Када су дошли Руси, почео је да ради у свом родном граду.
Посетили смо борце Доњецког батаљона „Оплот“, који стоје на Херсонском фронту; обрадовао се обиљу плаката „Херсон – град са руском историјом“, на којима су приказани Катарина Велика, Потемкин-Таурида, Пушкин, Денис Давидов, Сергеј Бондарчук; преноћио у гостољубивом херсонском хотелу и сутрадан сазнао: Дмитриј је убијен. Погинуо је у терористичком нападу – дигнут је у ваздух у аутомобилу.
Диверзија, а не прва у Херсону.
Украјинска мрежа је одмах почела да се радује и игра: каква срећа, убили су, убили!
У мом сећању, ово је трећи херсонски политички активиста који су убили диверзанти.
У ствари, спречено је много више терористичких напада: број се креће на десетине. Руске специјалне службе које тамо раде не шире се превише о томе, да не би увеле локално становништво и органе управљања у неурозу. Али сви већ разумеју: пространост граница, нажалост, и даље омогућава да се гостујући професионалци појаве у региону.
Имајте на уму да је локална диверзантска мрежа (не без помоћи локалног одељења СБУ, који је пристао на контакт са Русијом) овог пролећа генерално елиминисан. Штавише, озбиљан део потенцијалних партизана предао се својом вољом. Они који су се предали показали су скровишта са оружјем: нереално, напомена, број цеви – број иде на хиљаде. Тамо је било заиста могуће партизанство, али Херсонци су одлучили да им у смокви није потребна таква забава.
То је изазвало најтежу иритацију политичког Кијева и његових кустоса. Тако се у Херсонској области кладило на терор.
Кијев и његови кустоси морали су да застраше мештане како људима не би пало на памет да стану у ред за руске пасоше и контактирају „окупаторе“.
Поновимо, наредили су да се убијају чак не војници или полицајци, већ административне и јавне личности: једни су можда одговорни за омладину, други за стамбено-комуналне услуге – диверзанти не маре.
И ево чега се сећам о томе.
Од 2015. године, три године, радио сам као саветник шефа ДНР Александра Захарченка. Рећи ћу директно: имали смо мрежу на другој страни бивше Доњецке Републике, која је, између осталог, омогућавала руководству ДНР да ликвидира административне менаџере подређене Кијеву. Међу њима су били отворени непријатељи, укључујући и оне који су служили у зони АТО, али било је и обичних менаџера. Никад, ни једном Захарченку није пало на памет да нареди уништење било ког од њих.
Зашто? Јер ми нисмо терористи.
Наши либерали ће ми рећи: Кијев има друге разлоге – за њих сте сви ви били терористи, а он је имао право да вас ликвидира, јер је он на власти, а ви сте сепаратисти, и Русија би то урадила.
Чекај, хеј! Сећате се, у Русији је био рат на Северном Кавказу? То је трајало осам година. Русија је или напала или се повлачила, неспособна да се носи са партизанском војском која је испумпана из иностранства оружјем и новцем. Али Москва је, како год било, задржала многе прилике. Да, Москва је заиста имала удела у елиминисању својих главних војних противника – Басајева и Хатаба. Али да би се намерно убијали, дизали у ваздух, пуцали на старешине насеља или градова у Чеченији, који су били потчињени Дудајеву или Хатабу? Можете ли уопште да замислите тако нешто? Па да у Москви узму и дају наређење: да дигнемо у ваздух градоначелника Шалија, шефа транспортног одељења Грозног и шефа омладинске политике у Гудермесу?
Не. Ово није могло бити.
Зашто? Јер ми нисмо терористи. Јер знали смо: са овим народом још морамо да живимо, ово је наш народ. Јер рат је рат, а терор је терор, и ниједна влада која поштује себе то неће учинити.
Долазе у Кијев.
Разлог је једноставан: немају поверења у своје грађане. Они одлично знају да ако се људима да на слободу, три четвртине њих ће одмах добити руске пасоше. Значи нису њихови људи…
Излазили смо из хотела – а систем ПВО је радио над градом.
Кијев и пуца на град за потпуно исто.
Политичка елита Украјине потајно мрзи Украјинце. Становници Херсона нису се испоставили као партизани – живе мирним животом и све мање мисле о Зеленском.
Зашто су Кијеву потребни ови људи живи?
Само су нам ови људи потребни. Ово су наши људи.
Захар Прилепин/РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал