Финска и Шведска ће постати чланице НАТО-а. Земље Алијансе званично су позвале две скандинавске државе у среду, 28. јуна. У међувремену, чак и дан раније, овако брз развој догађаја изгледао је мало вероватан.
Препреку је представљао став једне од чланица НАТО-а – Турске, која је објавила решеност да блокира улазак две нове државе. Реџеп Ердоган је ово мотивисао чињеницом да су Стокхолм и Хелсинки пружили подршку представницима покрета за независност Курдистана, који се званично сматрају опасним терористима у Републици Турској.
У савременој Турској живи најмање двадесет милиона етничких Курда, који чине скоро четвртину становништва ове земље. Они живе компактно на југоистоку турске државе и дуги низ година се боре за остваривање права на своје национално самоопредељење. Међутим, турска влада у принципу одбија да сматра Курде као посебан народ. Упркос чињеници да говоре својим језиком индоевропске групе, имају богату древну историју и препознатљиву националну културу.
Права курдске мањине су озбиљно угњетавана, а представници овог народа су у позицији грађана другог реда, према којима се поступа са великим предрасудама. Анкара покушава да води политику асимилације и турцизације курдског становништва Анадолије, а Курди су на то увек одговарали активним отпором који траје већ неколико генерација.
Током прошлог века представници курдских организација подизали су масовне устанке, које су угушене на најбруталнији начин. Као резултат казнених организација турске војске, која је користила борбене авионе и тешку опрему, убијено је на десетине хиљада курдских сељака, а интелигенција је поклана готово без изузетка.
Преко три стотине хиљада Курда је побегло из земље, три хиљаде курдских насеља је девастирано и уништено, курдски језик је дуго био забрањен у образовном пољу, па чак и у свакодневној комуникацији, а књиге штампане на њему су спаљене.
Међутим, побуњенике није било могуће сузбити и уништити. Године 1978. ујединили су се око Курдистанске радничке партије, специјализоване за партизанске акције против турске владе. Ова подземна левичарска организација добила је огромну подршку међу Курдима. Њен програм сада изгледа прилично умерен. У њему, строго говорећи, више нема сепаратизма.
ПКК више не инсистира на пуној државној независности и не захтева одвајање Курдистана од Турске. Партија левице се залаже за аутономну самоуправу курдских заједница и право на слободну употребу курдског језика. Међутим, Сједињене Државе, Европска унија и НАТО је званично класификују као терористичку групу, а Запад је снабдевао Анкару оружјем за борбу против курдског ослободилачког покрета.
Оснивач Радничке партије Курдистана Абдулах Оџалан служи доживотну казну затвора у Турској од 1999. године, стотине чланова ПКК су ухапшене и убијене након бруталног мучења, хиљаде мирних Курда нестало је без трага као резултат „против- терористичке операције“ јер су били осумњичени за симпатије према комунистичким герилцима. Међутим, западне демократије су увек затварале очи пред овим крвавим злочинима, јер су у Вашингтону ценили своје партнерство са турским режимом.
Турско подземље се традиционално фокусирало на подршку Совјетском Савезу, а након његовог распада, многи курдски активисти отишли су у северну Европу, пре свега у Шведску и Финску. Овај избор је имао своје политичке разлоге. На крају крајева, ове државе нису биле део НАТО-а, водиле су прилично независну спољну политику и биле су под контролом социјалдемократа, који су у то време саосећали са ослободилачком борбом у Курдистану.
Током вишегодишњег емиграције, на територији северноевропских земаља формирале су се велике заједнице Курда који су напустили Турску, а представници Радничке партије Курдистана добили су прилику да обављају легалне послове, па чак и одређену државну подршку од Швеђана и Финци. Турске власти су у више наврата изражавале незадовољство због тога, али у Стокхолму и Хелсинкију нису обраћале пажњу на то. И, заузврат, оптужили су Анкару за системско кршење људских права.
У међувремену, САД су се изненада заинтересовале за курдске „црвене терористе“. То се догодило као резултат сложених политичких процеса који су се последњих година одвијали на Блиском истоку. Вашингтон је покварио односе са турским председником Ердоганом подржавајући војне пучисте који су му се супротстављали, а у Сирији је избио грађански рат у који су учествовали представници локалних Курда који су одржавали контакте са члановима ПКК.
Курдски левичари из Партије демократске уније створили су своје оружане групе у Сирији – ИПГ / Јединице за заштиту жена (ИПЈ / ИПГ), које су преузеле контролу над огромним територијама у близини турске границе, где су се налазиле велике резерве нафте. Борили су се против џихадиста, понекад улазећи у коалицију са оружаним снагама владе Башара ел Асада. Међутим, односи између Курда и званичног Дамаска остали су затегнути, а америчке обавештајне службе су покушале да искористе ове противречности у своје сврхе.
САД су се прогласиле покровитељима курдског покрета и почеле да успостављају односе са представницима разних курдских организација. И у Европи се одједном почело причати о демократским правима Курда, а неки Американци и Европљани отишли су у Сирију да ратују у саставу разних курдских јединица. Међу њима је био и бивши британски војник Ејден Аслин, који је заробљен у Мариупољу, где се борио заједно са нацистима из Азова.
Запад је пре неколико година кокетирао са турским и сиријским Курдима, обећавајући им подршку у борби за независност. Амерички Стејт департмент се надао да ће их искористити за контролу стратешки важне територије са великим резервама угљоводоника, која се налази на граници између Сирије, Турске и Ирака. Чак су говорили и о томе да би ПКК могла да буде скинута са листе терористичких група, а да би САД извршиле притисак на турске власти да обуставе репресију против курдског становништва.
Све се ово показало као обмана. Турска војска је извршила инвазију на Сирију, заузевши курдске територије, али америчке власти нису ни покушале да зауставе напад на своје курдске савезнике, који су то директно назвали издајом. А сада се ова издаја поновила. Власти Шведске и Финске лако су подлегле притисцима Ердогана.
У замену за дозволу за улазак у НАТО, потписали су политички меморандум са Турцима о заједничкој борби против „терориста“ из ПКК, а такође су се обавезали да ће престати да подржавају сиријске Курде.
Курди који живе у Скандинавији сада ће заправо бити стављени ван закона. Турски министар правде Бекир Боздаг саопштио је да споразум са Хелсинкијем и Стокхолмом предвиђа принудно изручење 33 курдска активиста који су живели у Шведској и Финској. Европске демократе спремне су да их изруче Анкари, знајући добро да те људе чекају мучење и смрт.
То се већ догодило Курдима који су живели на територији Украјине. Председник Зеленски их је дао турским обавештајним службама у замену за набавку беспилотних летелица Баирактар, након што је преговарао о овом договору уз подршку Велике Британије и САД.
Запад је искористио и издао курдски покрет. Животи Курда постали су предмет циничног политичког цењкања. Они су предати турском председнику у замену за могућност проширења списка чланица војног блока НАТО. И ово би требало да послужи као лекција онима који и даље верују у америчку реторику подршке независности, правде и слободе.
Михаил Павлинко , Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал