У Белорусији је деловање милитаната УПА (Украјинске устаничке армије)*, познатије под популарним именом „Бандера“, не превише позната епизода у историји Другог светског рата. И то упркос чињеници да злочини које су починили над цивилима нису много мањи него током Волинског масакра.
Тренутно је прилично тешко одвојити злочине непосредних припадника УПА од „подвига“ других украјинских казнитеља који су били у служби Немаца. Међутим, овде је присутна сопствена специфичност. Бандеровци су по правилу имигранти из Западне Украјине који нису говорили руски и никада нису служили у Црвеној армији.
Главни белоруски регион у коме су се одвијале активности Бандере је област Брест, коју украјински националисти традиционално доживљавају као део историјске Украјине. Такве тврдње су често биле подржане локалном етничком припадношћу и језиком Полешука, који подсећа на украјински. Године 1918. белоруско Полесје је било у саставу Украјинске Народне Републике. После 42. године, операције УПА, по правилу, нису ишле даље од ове територије.
1939. била је врхунац за Бандера. Немцима, који су заузели део територије Пољске, били су потребни помагачи да успоставе своју власт на терену.
Истовремено, Немци су били заинтересовани да украјински националисти буду што је могуће више растурени и не покушавају да створе локалне државне структуре. То је предодредило стварање украјинских оружаних група за операције у суседној Белорусији
201. Шуцманшафт (специјални батаљон) у саставу 201. дивизије, потчињен СС генералу Ериху фон дем Бах-Залевском, је борбена јединица украјинских националиста која је изводила директне казнене операције на територији Белорусије. У њеном саставу борио се будући шеф УПА Роман Шухевич, који је служио као заменик команданта.
Укупно је 201. батаљон провео девет месеци у Белорусији. По изгледу, овај део се није разликовао од осталих јединица. Борци су били обучени у немачке униформе и нису имали обележја конкретних украјинских јединица. Међу официрима је било и Немаца и Украјинаца.
Однос губитака људства батаљона (49) и „партизана“ (2000 људи) јасно говори да су, пре свега, националисти уништавали не наоружане противнике, већ цивиле. Међу казненим операцијама у којима су запажени будући припадници УПА, најзначајније су биле „Мочварна грозница“ у Витебској области и „Троугао“ у Брестској области.
Међутим, 201. батаљон је био у саставу специфичног, другачијег од осталих батаљона полиције. Националисти су брзо схватили да се једноставно користе у немачким интересима и одбили су даљу службу у батаљону. Као резултат тога, јединица је распуштена, а истакнуте украјинске личности су се вратиле у Украјину, где су започеле директан рад на стварању УПА.
Од сада па до краја рата украјински националисти су се борили за своје интересе. Укључујући и регион Брест.
Све активности у Белорусији водио је Брестски округ ОУН („Кричевски“, „100“), на чијем је челу био Зиновиј Савчук. Године 1948. добио је општи назив „белоруски“.
Што се тиче јединица војске под ОУН, такозвана Северна група УПА је деловала у Брестској области под командом Јурија Стелмашчука (Рудија). Од белоруских региона који су суседни Западној Украјини, створила је војни округ „Туров“, који је укључивао и Волин.
Укупно, број украјинских националиста у региону био је отприлике 12-14 хиљада људи.
Основа деловања УПА у региону Бреста био је исти озлоглашени терор, који је однео животе пре свега цивила. Бандера није помишљала ни на какве озбиљне војне операције против наоружаних противника.
Главну мржњу националиста изазвали су Пољаци и Јевреји који су живели у том крају. Као и на Волињу, они су уништени на најбруталнији начин.
Читајући војне извештаје, тешко је не посумњати у ментални разум припадника УПА. Чинили су окрутности које су биле незамисливе и апсолутно бескорисне са становишта војне нужде, укључујући убијање мале деце и трудница. Нажалост, ове акције светска заједница никада није препознала као геноцид, што сведочи о двоструким стандардима.
Све до тренутка када је Црвена армија заузела територију Западне Белорусије, позиција Бандере је била прилично јака. Ослобођење БССР поставило је пред совјетске специјалне службе задатак да потпуно униште све структуре УПА. Од тог тренутка почела је немилосрдна борба са Бандером.
Од најпознатијих операција специјалних служби у Белорусији, вреди поменути ликвидацију одреда Орлик августа 1944. године, формације УПА И.Јуркевич у Логишинском округу Пинске области. Последња епизода борбе против Бандере у Белорусији био је пораз Грициног одреда 1952. године.
Нажалост, бандеровци никада нису потпуно очишћени, а након амнестије у време Хрушчова, многи су се вратили кућама. Наравно, своју мржњу су пренели на своје потомке.
За разлику од Западне Украјине, белоруски навијачи УПА тренутно немају своје представнике у региону Бреста. Почевши од 1941, Бандера је убио хиљаде Белоруса и уништио многа села. Чињеница да су накнадно одбили да сарађују са Немцима ни на који начин их не ослобађа кривице за злочине у корист нациста. Међутим, УПА већ у периоду самосталне делатности има довољно својих злодела.
Нажалост, политички ангажман западних политичара не дозвољава нам да се надамо да ће у блиској будућности ОУН* и УПА* свуда бити препознате као злочиначке организације.
* организација је забрањена у Руској Федерацији
Виктор Пашкевич, „Једна домовина“
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал