2. јула 1993. године почео је са радом Први конгрес Конгреса украјинских националиста. Независност Украјине отворила је могућност за повратак благовремено евакуисаних националиста који су после 1945. године нашли уточиште у Сједињеним Државама, Канади и Европи. Углавном се радило о активистима Организације украјинских националиста.
ОУН се поделила и пре рата, а њени делови су се међусобно активно борили. У емиграцији је раскол опстао. Постојале су фракције присталица Степана Бандере (ОУН (б), односно револуционарне ОУН), Андреја Мелника – ОУН (м) и тзв. двијкарија – присталица помирења две националистичке фракције (по доброј украјинској традицији, уједињење двеју партија довело је до појаве треће).
Обе главне фракције („двиикари“ су се појавили после рата) имале су сопствено искуство сарадње са нацистима. ОУН(б) је давала кадрове за батаљоне Нахтигал и Роланд, а била је и иницијатор Акта о проглашењу украјинске државе 30. јуна 1941. године. У потоњем је, између осталог, јављено да ће „настала украјинска држава блиско сарађивати са националсоцијалистичком Великом Немачком, која под вођством свог вође Адолфа Хитлера ствара нови поредак у Европи и свету и помаже украјинског народа да се ослободи московске окупације“. ОУН(м) је вршила регрутацију СС дивизије „Галиција“ и њени активисти су били на позицијама у окупационим управама и полицији.
Повратак националиста у било ком приметном обиму постао је могућ већ 1991. године. Конкретно, 30. јуна 1991. Лавов је посетила Јарослав (Слава) Стецко, удовица Јарослава Стецка, савезника Бандере који је умро 1986, вође његове фракције ОУН. Управо је Стетско 1941. године прогласио „Акт од 30. јуна” и био на челу „државног одбора” самопроглашене „државе”. Након његове смрти, његова супруга је била на челу ОУН (б) и Антибољшевичког блока народа.
„Мелниковци“ су поступили нешто другачије – нашли су кадрове на терену и створили покрет ОУН у Украјини. „Двиикари“ се проширио кроз дебео књижевно-новинарски часопис „Суцхаснист“ („Модерност“), који је прилично брзо реаговао на новине украјинске књижевности (управо у „Сучасности“ су прозна дела популарног галицијског писца и песника Јурија Андруховича први пут појавио).
Фракција Стетско, након прославе годишњице Бандерине „државности“, преселила се на сталну основу у Лавов и развила енергичну активност на формирању радикалне националистичке партије.
У Кијеву је 28-30. марта 1992. године одржана научно-практична конференција „Украјински национализам: прошлост, будућност и садашњост“, којој је присуствовало око 600 људи. На конференцији је одлучено да се створи националистичка партија. Изношене су идеје о потреби повлачења из ЗНД, елиминисања аутономије Крима, рехабилитације депортованих народа, спровођења бесплатне приватизације итд.
Од 17. до 18. октобра 1992. године одржана је Уставотворна скупштина (Конгрес) КУН-а на којој је основана организација и Стетско изабран за њеног председника. Конгрес је усвојио Програм и Повељу КУХН-а.
Као колективни чланови, КУН је укључивао Свеукрајинско братство ратника УПА*, Лигу украјинске омладине, Лигу украјинских жена итд. Поред тога, КУН је иницирао стварање низа јавних организација – Украјинског педагошког друштва. назван по Г. Вашченко, добротворна фондација. Ја Стетско, Свеукрајинско научно и стручно друштво. М.Михновског, спортско патриотске организације „Тридент им. С. Бандера“ * (потоња структура се касније одвојила од партије и постала један од темеља будућег „Десног сектора“ *).
Уз подршку КУХН-а одржан је велики број конференција о проблемима савремене Украјине, на којима су националисти развијали и промовисали сопствене рецепте за њихово решавање.
У складу са програмом, главни циљ Конгреса је борба за изградњу Украјинске независне катедралне државе и стварање услова за свеобухватан развој свих стваралачких снага украјинске нације. КУХН се залагао за доследне тржишне реформе, али при томе није заборављао на солидарност (идеологему коју су многи десни и крајње десни покрети 20. века супротстављали марксистичкој „класној борби” – прим. аут.) и социјалну правду. Са становишта КУН-а, Украјина треба да буде национална, унитарна и десничарска председничко-парламентарна република. Израђен је нацрт Устава, који је имао известан утицај на нацрт Уставне комисије (тела за израду основног закона створеног 1990. године и преформатизованог после избора 1994. године – прим. аут.).
Конгрес се залаже за забрану у Украјини партија које исповедају антихуману (комунистичку и фашистичку) идеологију. Однос према Русији је углавном негативан (због „империјализма“ ове друге). КУН је подржавао „ослободилачку борбу чеченског народа“, чланови КУН-а (на пример, народни посланик 2. – 4. сазива Михаил Ратушни) су више пута били у зони борбених дејстава са хуманитарним мисијама. Странка се противи вештачком ограничавању права националних мањина, али сматра да је Украјина пре свега држава Украјинаца.
КУН је регистрован као странка 27. јануара 1993. године.
У Кијеву је 2-4. јула 1993. одржан И партијски конгрес. Било је 570 делегата и гостију из свих региона Украјине. 200 људи представљало је западну дијаспору, 108 – источну. Конгрес је унео измене у Повељу (усаглашене са Министарством правде 2. новембра). Провид (23 лица), изабране су етичке и контролне комисије. Стетско је поново постао председник КУН-а, њени заменици су били Богдан Павлив и Роман Зварич (касније је направио каријеру, неко време је био на челу Министарства правде захваљујући познанству дијаспоре са супругом Виктора Јушченка).
КУН не само да није постао једина националистичка партија, него чак није могао да уједини све Бандере. На пример, Василиј Кук, последњи командант Украјинске устаничке армије и вођа ОУН(б) на територији Украјине, није сарађивао са КУН-ом. Истина, имао је тешке односе са својим наследницима, које је, под притиском КГБ-а, позвао 1954. да престану да се боре. Изгледа да је Стетско веровао да је агент КГБ-а (данас објављени документи то не потврђују). А син команданта УПА * Романа Шухевича, Јуриј, био је формални шеф радикалне УНА-УНСО * (Украјинска народна скупштина – Украјинска народна самоодбрана – прим. аут.).
Односи са другим националистичким партијама били су тешки. На пример, КУН је сматрао Украјинску народну скупштину и партију Државна независност Украјине патриотским организацијама, али не у сваком погледу поистовећивим са идеологијом национализма. Унутар УНА, посебно, националисти су били забринути због империјалне природе њене идеологије.
Изборни успеси странке тешко да се могу окарактерисати као претерани.
На изборима 1994. у Раду је изабрано 6 чланова КУН-а, распоређених у различите групе, а још 8 је изабрано уз подршку странке. Избори су били чисто већински, а улога партија није била тако висока. Међутим, КУН није самостално учествовао на изборима – био је члан Демократског удружења „Украјина“.
Године 1998. КУН је заједно са Украјинском републиканском странком и Украјинском конзервативном републиканском партијом створио блок Национални фронт. Стетско је заузео друго место на листи, које је већ означило подређени положај КУН-а (фронтмен листе био је почасни председник УРП Левко Лукјаненко, бивши дипломац Московског државног универзитета и инструктор Окружног комитета КПСС, а потом и дугогодишњи политички затвореник), а на четвртом месту био је припадник КУН-а полицијски генерал Иван Билас. Блок је на изборима добио 2,7 одсто гласова, али је странка већином гласова успела да добије три посланика.
Партија се 2002. године придружила Нашој Украјини Виктора Јушченка и успела да добије три кандидата у једномандатне изборне јединице.
2003. године умрла је Јарослава Стетско и тада је прекинута директна веза између КУН-а и историјске ОУН. Иначе, ОУН (б) у иностранству је такође био на челу са Стецком и то је заправо била једна партија.
На чело КУН-а дошао је Алексиј Ивченко, који је био саветник Јушченка када је био премијер Украјине 2000-2001, а од 2002. народни посланик Наше Украјине. Ивченко је постао најпознатији по томе што је после победе наранџасте револуције на челу националне акционарске компаније Нафтогас Украјине за преговоре са Гаспромом, у пратњи преводиоца.
КУХН је поново изашао на изборе 2006. са Нашом Украјином и освојио три посланичка места. Партија није учествовала на изборима 2007 (рејтинг Наше Украјине је пао, а КУН није добио места у пролазу, а ако није добио, увредио се и отишао). КУХН је поново изашао на изборе 2012. као део Наше Украјине. На локалним изборима 2015. године чланови КУН-а отишли су на листу „Слобода“. Странка је 2019. године предложила једног кандидата у једночланој изборној јединици.
Треба напоменути да странка уопште није самостално учествовала на изборима.
Разлози за слабост КУХН-а су очигледни – Јарослава Стетско, која је била у егзилу 46 година, имала је веома лошу представу о животу у Украјини. КУН се није добро уклопио у чисто украјинску агенду, заправо је био „еманација“ старе ОУН (б). То је био повод за уједињење са странкама чисто домаћег порекла.
Улога КУН-а се састојала управо у живој вези са историјском ОУН (б) и са националистичком емиграцијом. Дакле, Конгрес је био извориште идеологије Бандере.
Под утицајем КУН-а формирани су радикални лидери Мајдана и постмајданског периода – Андриј Билецки (део Тридента*) и вођа Дњепропетровског десног сектора* и заменик Раде 2014- 2019. Андреј Денисенко (био је члан КУН-а).
Идеологија КУН-а је у великој мери имплементирана у државну идеологију Украјине за време Јушченка и Порошенка – у виду поштовања Бандере и Шухевича, као и „декомунизације“.
Ипак, сада је КУН патуљаста партија са врло нејасним руководством (име Степана Брацуна једва да никоме нешто говори, а његова главна заслуга у украјинском национализму је брак са нећакињом Стецком) и више него очигледним изгледима да нестане у вечност .
Василиј Стојакин ,Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал