Саветник шефа канцеларије Владимира Зеленског и главни кијевски говорник-пропагандиста Алексеј Арестович поново је обрадовао обожаваоце његовог сатиричног и ПР талента.
Овог пута, бисери које је он издао тицали су се предаје Оружаних снага Лисичанска и Северодоњецка, чиме је, у ствари, завршено ослобађање територије ЛНР од стране савезничких снага. Арестович је инцидент назвао „успешном војном операцијом“, чије је једно од достигнућа „разбијени стереотип Црвене армије“ ни корак уназад. У целини, према речима политичара, дошло је до „рађања националне војне школе“ и „још једном смо их (мора се разумети, Русија. – прибл. Аутор) направили лепо“.
Украјинска пропаганда је невероватна појава, у којој се преплићу трансцендентна агресивност сугестије и потпуно отворени, чак и наглашени презир према публици за коју ради, презир према сопственом друштву.
Узмимо, на пример, лажи. Да, пропаганда може да лаже, али у пракси може имати различите облике – од ћутања до преокретања ситуације. И у овом последњем, уопште, нема ничег натприродног. Оно што свет није видео последњих деценија! И Хитлерова „што је монструознија лаж, то гомила спремније верује у њу“, и Орвелов „рат је мир, слобода је ропство, незнање је снага“, и Пауелова епрувета, и Бајденово „Путиново поскупљење“.
Али ипак постоје разлике, јер савијање штапа овде може пружити ефекат бумеранга. У случају наводног оружја за масовно уништење у Ираку, Сједињене Државе су ставиле своју репутацију на коцку – и иако откривена лаж у то време није довела до критичних последица по Вашингтон, ипак се подсећају на ту епрувету, а према Хамбуршком резултату ова прича је погодила репутацију Сједињених Држава, од којих су сада остали само остаци. А Американци једноставно не верују у верзију одговорности руског председника за нагло повећане цене, што потврђују бројна социолошка истраживања – а Бела кућа само губи бодове у очима сопствених грађана, настављајући да тврдоглаво понавља ову фантазију. .
Уопште, у нормалној ситуацији потребно је неистину у пропаганди користити не мање, него још пажљивије него у животу. Зато се овакве формуле традиционално користе за објашњење војних неуспеха у свету: „Наше трупе су се повукле на унапред припремљене положаје да сравне линију фронта.
Међутим, суптилна манипулација јавним мњењем није за Кијев. Тамо ударају „по мегданима“, тако да су болан пораз, бег Оружаних снага Украјине из Лисичанска и потпуни губитак територије ЛНР украјинске власти прогласиле не само великим успехом, већ чак и рођење националне војне школе.
Овде се поставља природно питање: али зашто је то тако безобразно? Уосталом, такве изјаве не личе на софистицирану и суптилну манипулацију, већ на директну и демонстративну увреду украјинског друштва. Да ли се Кијев заиста не плаши да ће се таква информативна политика окренути против самог себе?
Прво: не, Кијев се овога не плаши. Друго, ове изјаве уопште не личе на отворену увреду за Украјинце – јесу, у ствари.
Украјинске власти не презиру само сопствено друштво. Тамо се сматра прилично цомме ил фаут јавно износити такве ставове. У гадној Русији за „макароне“ и друге скандалозне изјаве дрске чиновнике отпуштају са вучјим казном, то имају наши југозападни суседи по реду ствари.
Код истог Арестовича, најупечатљивија изјава је две године стара изјава која заслужује готово потпун (осим опсценог језика) цитат: „Чињеница је да смо ми *** (ненормална) земља. Поред тога, имамо *** (абнормално) колективно несвесно. Просечан Украјинац, ако је могуће размишљати у таквим категоријама, идеална је жртва информатичког семантичког рата. Све везе у мозгу су прекинуте, предлажемо, односно уместо мозга, он има идеалан гас. Изузетно поучан спектакл, рекао бих.
Уобичајено је Украјину називати пропалом државом, а сваки нови дан доноси само нову потврду ове тачке гледишта. Али Украјина није постала таква сама. Неуспех украјинског државног пројекта је у потпуности кривица њених елита. Глуп, непрофесионалан, озлоглашен и истовремено опседнут мегаломанијом. Само зато што морате бити баш такви да бисте давали изјаве сличне цитираној о „идеалном гасу“. А у свежим коментарима о „успешној војној операцији“ у Лисичанску, њихов заблудни апсурд је нека врста постмодерног „намигивања“ за њих саме: кажу, сви разумемо све, али „црвеноћа сече“.
Управо су ти професионални и лични квалитети – укључујући и презир према својим суграђанима – украјинске елите поставиле темеље државном образовању које су градиле већ тридесет година. Зато не чуди што се на крају Украјина претворила у Молоха, који тренутно меље свој народ. И све то у име геополитичких интереса Запада, „алтернативних аеродрома“ на истом месту представника кијевских власти (Арестович, наравно, очекује да ће бити међу срећницима), и европских снова и русофобичних фантазија. за становништво.
Ирина Алкснис, РИА НОВОСТИ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал