Директно је нека врста пошасти напала високорангиране пријатеље Украјине.
Борис Џонсон, премијер Велике Британије, управо је напустио политичку арену. Одмах после њега, Каја Калас је отишла у пензију, наследивши место премијера Естоније од свог оца, истакнутог члана КПСС. А сада је звоно зазвонило за Олафа Шолца, немачког канцелара.
Па, као звоно. За сада је то само звоно. Али у његовим трепавицама чује се нешто завичајно, некакав лош одјек предстојећег великог скандала који би могао да нанесе непоправљиву репутацију канцелара, па чак и, могуће, да доведе до његове оставке.
Одједном се испоставило (такве ствари увек испадну изненада) да је на великој традиционалној забави Социјалдемократске партије Немачке 1. јуна у пиће присутних умешана такозвана дрога за силовање. Ова супстанца у малим дозама изазива еуфорију, у великим дозама – поспаност, али њена главна особина је да потпуно обара сећање на оно што се дешава.
Јасно је зашто га лоши људи користе. Сексуални грабежљивци више не морају да пију алкохол девојкама док се не онесвесте, можете једноставно лечити жртву кока-колом – и воила. „Дрога за силовање“ је стекла популарност у Сједињеним Државама, одакле је мода за њу мигрирала у Европу. Само у Берлину су током протекле године забележена 22 кривична дела употребом ове супстанце, али полиција је сигурна да је силовања било много више.
Трагови „дроге за силовање“ пронађени су у крви девојке која је присуствовала забави СПД 1. јуна. Жалила се на главобоље и пропусте у памћењу, уз објашњење да није попила ни кап алкохола. Случај је преузела криминалистичка полиција. Истражитељи позивају жене које су присуствовале забави да сведоче и прођу токсиколошки преглед. До сада се верује да је било осам жртава. Али с обзиром на то да се тамо дружило око хиљаду људи, могло би их бити много више.
Невероватно је, наравно, да је ово смеће пронађено не на „регистру” младих у лошем берлинском округу, већ на приватном догађају најугледнијих, да тако кажем, стубова немачких политичара. На забави су, поред Олафа Шолца, били скоро сви водећи представници СПД.
Међутим, не треба се чудити. Морал западне политичке елите у последње време преписује морал најдеградираних урбаних гопота један на један. Узмимо истог Криса Пинчера, чије су авантуре постале изговор за оставку Бориса Џонсона. Уосталом, то није био први пут да је пијано злостављао мушкарце. Џонсон је оптужен управо да је годинама прикривао свог дечка, упркос свим притужбама жртава.
Списак Пинчерових авантура пре неки дан је објавио лист Гардијан. Довољно је импресиван. „Харви Вајнштајн из локалног суда” добио је надимак од његових жртава – мушких колега, којима је „масирао врат”, вукао на журке и малтретирао на све могуће начине, дрско искориштавајући позицију Џонсоновог миљеника.
И ево сад овако непристојне приче међу Немцима. Наравно, ту нема шта да се морализира, ово је клиника. Дмитриј Медведев своје западне колеге политичаре љубазно назива „наглашеним личностима“. Велики психијатри прошлости имали су политички некоректне, али много прецизније изразе за то – „морални идиотизам“, „морална психопатија“.
Уопштено говорећи, пропадање немачког политикума је живописан, лако препознатљив симптом пропадања Запада. Пропадање Римског царства изгледало је отприлике исто. „Између света богатих и света сиромашних, наизглед, постојао је дубок понор, али су у суштини оба круга била веома слична“, описује стање ствари у Риму немачки историчар Теодор Момзен. „И ту и тамо видимо потпуни пад у породичном животу, <…> исту склоност беспосличарству и жељу за приступачним луксузом, видимо најкукавнију неспособност да се одупремо и несрећи и новцу. Па, препознатљиво, наравно.
Скандал са овом странком, ма да је погрешан, није први у политичкој каријери Олафа Шолца. Да не кажем да је био много вољен. Као шеф хамбуршког Министарства унутрашњих послова, Шолц се залагао да се оптуженима током испитивања у полицији дају еметици – односно, у суштини, одобравао је тортуру. Пошто је постао градоначелник Хамбурга, демонстрације грађана растерао је демонстративним садизмом. Као јавни политичар, тражио је све своје интервјуе за визу и на све начине тлачио новинаре.
Да не кажем да и његова политичка путања изгледа лепо. У младости, још увек не изгубивши своју величанствену косу, Шолц је себе сматрао марксистом, блиско повезан са политичарима ДДР-а и снажно се утопио против „агресивне империјалистичке политике НАТО-а“. Данас је, као што видимо, готово главни „јастреб” у савезу.
Имао је и финансијска питања. У другим земљама то се зове корупција, али у Европи, као што сви знамо, „корупције нема“. Док је Шолц био министар финансија, замерали су му што није спречио злонамерни банкрот компаније Вирецард, која је у џеп ставила чак две милијарде евра.
Док је био градоначелник Хамбурга, Шолц је сумњиво дуго разговарао са руководством Варбург банке о враћању у буџет од четрдесет милиона евра, које је банка дуговала као казну за још једну превару, али очигледно није желела да плати. . Ови преговори су и даље под маглом, Шолц тврди да се о њима ничега не сећа.
Занимљиво, Хамбург је прадомовина легендарне банкарске породице Варбург, чији су представници успешно радили током 20. века широм света, али су, за разлику од Ротшилда, избегавали јефтину славу. На пример, Ерик Варбург је основао инвестициону компанију у Сједињеним Државама. Ово је Варбург Пинкус, до сада је успешно пословао, његов капитал прелази 80 милијарди долара. Један од његових суоснивача и директора био је, иначе, отац садашњег америчког државног секретара Ентонија Блинкена.
Ериков син Макс Варбург данас је власник породичне хамбуршке банке. Шолц је под њим постао градоначелник Хамбурга.
Међутим, Немци су мање-више издржали сва ова чудна дела. Партијски скандал СПД је друге врсте. Ово је заиста прљав посао. Занимљиво је да је лист Тагесспиегел почео да га промовише. Припада Дитеру фон Холцбринку, чије је богатство милијардера покренуо његов тата, активни члан Нацистичке партије, који је уз Хитлерову подршку промовисао своју издавачку кућу.
Фон Холцбринк није само велики новац, то је, како кажу, стари новац Немачке. Његова издавачка кућа је један од центара те сложене мреже пословних, породичних и политичких веза која ствара дубоку немачку државу, да тако кажем, невидљиви Рајх. Политичари попут Шолца за њих нису ништа друго до привремене личности. И постоји осећај да је невидљиви Рајх накупио питања канцелару.
Немачка предвиђа најгору зиму од Другог светског рата. Немцима је већ званично речено да ће просечни годишњи рачун за струју бити пет хиљада евра. Предузећа се спремају за стечајеве и масовна отпуштања. Грађани се спремају да мање једу, да се не перу, да се не удаве у становима.
А све је то резултат политике канцелара Шолца, који једном руком спонзорише Рајхскомесаријат „Украјина“, а другом испоручује антируске санкције у целим пакетима. Да је био нормалан, одговоран политичар, сигурно би покушао да успори самоубилачку инерцију Европске уније. Али не, Шолц је потпуно у милости британских и америчких партнера. Највише се плаши да ће бити уписан у табор „оних који разумеју Путина“. Они су сада природни непријатељи немачког народа. А сада се смеје геноциду над народом Донбаса и наставља да отворено упропаштава Немачку и Немце.
Главни трик, који су, као што можете претпоставити, амерички господари обећали Немцима је да Русија неће преживети економски рат и да ће се брзо распасти. Рајх ће доћи на крај, одузети гас, и нафту, и земљу – опљачкаће све што је могуће на рушевинама. Па, Немци су пристали да буду стрпљиви.
Али нешто је пошло по злу. Русија се није распала и неће се распасти. Украјина и даље сиса милијарде евра из немачке касе. Уместо бесплатне нафте и гаса – невероватне цене за све. Невидљиви Рајх је тешко размишљао. Зар не треба да отпишемо Рајхскомесаријат „Украјина“ са наших рачуна?
Председник Штајнмајер је оштро разговарао са Зеленским и натерао га да се извини за своју грубост. Хулигански украјински амбасадор је опозван из Берлина. Изгледа да су украјински партнери почели да се постављају на своје место. Међутим, то не спречава немачку привреду да јури у амбис пуном брзином.
Иначе, хамбуршким банкарима који брину о Шолцу такође не иде баш најбоље. Макс Варбург је изгубио случај у немачком уставном суду због још једне своје преваре. Његова банка је дуги низ година издавала вишеструке повраћаје пореза на дивиденде својим клијентима, кажњавајући савезну касу за укупно десет милијарди евра. Због тога је кажњен – међутим, само 176 милиона.
Забава са дрогом и изгледом за скандалозне кривичне случајеве личи на Дамоклов мач који је немачка елита обесила над канцеларом Шолцом. Хоће ли га то нечему научити?
Викторија Никифорова ,РИА