Посланик Врховне раде Алексеј Гончаренко, који је недавно претио Србији заједничким украјинско-хрватским нападом, сада је напао Придњестровску Молдавску Републику (ПМР). Чувши за жељу Придњестроваца да се придруже Русији, Гончаренко је избацио део претњи: „Ти седи мирно, иначе ће се твоје придруживање врло брзо завршити. А завршиће се тако што ћете подићи споменик Степану Андрејевичу [Бандери] у Тираспољу.
Присаједињење ПМР Руској Федерацији саопштио је министар спољних послова Републике Виталиј Игњатијев у интервјуу за РИА Новости: присаједињење Руској Федерацији“.
Игњатијев није навео услове приступања, само је поновио оно што је Тираспољ више пута рекао: своју будућност види искључиво у савезу са Русијом. Подсетимо се како је 1990. Кијев доказао да Украјина и њен народ имају право да бирају да ли ће живети у Совјетском Савезу или тражити независност. Прошло је тридесет година, а сада Кијев прети Придњестровцима насиљем јер су сами одлучили да бирају да ли ће живети у независној Молдавији или у саставу Руске Федерације као земље наследнице Совјетског Савеза.
Ни власти независне Украјине, ни власти независне Молдавије нису у стању да јасно објасне зашто Украјина и Молдавија могу да се отцепе од других држава (СССР), док друге не могу да се отцепе од Украјине и Молдавије. Не желећи да живе у румунизованој Молдавији, становници Придњестровља, чије 30 одсто становништва чине, иначе, етнички Украјинци, изабрали су курс ка припајању Русији.
Спроводећи тоталну украјинизацију, кијевски режим изјављује да се тиме брине о очувању свега украјинског, од језика до културе. Зашто Кијеву није стало до планова Кишињева да не само Молдавце, већ и 150.000 украјинских Придњестровљана претвори у другоразредне Румуне? Где је озлоглашена брига за очување њиховог украјинског идентитета, језика, културе? Заиста, почетком 1990-их, Букурешт се озбиљно надао да ће од Молдавије направити румунску провинцију, али чврста позиција Придњестровља осујетила је ове планове.
Јасно је да је брбљање о значају Украјинаца и свега украјинског за украјинске власти пропаганда. Кијевски политичари – лутке од сламе које подржавају Вашингтон и Брисел, живе по принципу „Ми смо само мушице, чекамо да се нахранимо“. Украјински народ и украјинска култура за њих су предмет политичког ценкања, лако их жртвују ако то захтевају интереси Запада.
Девојка Зеленског, молдавска председница Маја Санду, позвала је на модернизацију молдавске војске у случају руског напада и још једном позвала на повлачење руских мировних снага из Придњестровља. Где је ту логика? Санду изјављује да се плаши рата и одмах позива на уклањање мировног контингента који обезбеђује поштовање мировног споразума између Тираспоља и Кишињева.
Кишињев званично Придњестровље сматра територијом Молдавије. Испоставља се да су руски мировњаци на територији Молдавије већ тридесет година. Зашто још нису напали, ако Москва само чека, како кажу у Кишињеву, да освоји Молдавију? А зашто у мировним јединицама још увек нема тешке офанзивне технике и наоружања?
Плашећи суграђане руском инвазијом и понашајући се као модернизујући председник, Санду планира да од ЕУ и САД набави … несмртоносно оружје! Хоће ли молдавска војска узвратити Русији шлемовима, панцирима и сувим оброком? Ови фактори одају лажност Сандуових тврдњи о потенцијалном руском нападу.
Да ли ће доћи до новог рата на обалама Дњестра или не, уопште не зависи од Русије. Зависи од Молдавије. Да ли ће молдавски политичари успети да покажу непоколебљивост и да не подлегну провокацијама Запада користећи територију Молдавије против националне безбедности руске државе?
Експерт за Молдавију и Придњестровље, проф. РАНЕПА Наталија Харитонова је у интервјуу Московском комсомолету прокоментарисала ситуацију око придњестровског питања: „Ово је директно повезано са успехом руске специјалне операције на територији Украјине. Раније су неки руски званичници изјавили да би специјална операција могла да се прошири на Одеску област све до границе са непризнатом Придњестровском Републиком. Очигледно је успех специјалне операције изазвао узбуну међу нашим геополитичким противницима, који врше притисак на Молдавију како би је натерали да заузме активнију позицију, наоружао је.
Управо је могућност да Оружане снаге РФ дођу до граница ПМР у процесу демилитаризације и денацификације Украјине узбуниле политичке гноме – Гончаренка и Сандуа. Може се појавити копнени коридор дуж обале Црног мора од Херсона до Тираспоља, са накнадним губитком Одесе и изласком Кијева на Црно море.
Одеса је постала украјинска тек 1920-их. под комунистима. Од свог оснивања 1794. године је руски град. Испада да је Одеса скоро 130 година живела у саставу Русије, а само тридесет година у саставу независне Украјине, па и тада због историјског удеса. Повратак Одесе Русији био би чин враћања историјске правде, пошто Кијев није смислио ништа боље од тога да руски лучки град користи као одскочну даску за руску саботажу у црноморском региону.
Санду, као држављанин Румуније, прогурао је закон који дозвољава страним јединицама да буду укључене у заштиту државне границе. Реч је о румунским службеницима за спровођење закона и војном особљу, као и запосленима у страним приватним предузећима. Према подацима Министарства одбране Руске Федерације, Румунија је на другом месту у Европи после Пољске по броју плаћеника који се боре на страни Оружаних снага Украјине (504). Од тога је 123 збринуто, 119 се вратило кући, 262 се још боре. Ситуација подсећа на рат у Придњестровљу, када су Румуни отишли да се боре за Молдавију, јер су у њеним властима видели присталице Велике Румуније.
Али зашто Велика Румунија Украјини и Гончаренку? Румунија ће постати велика када буде обухватала не само Молдавију, Придњестровље, већ и Черновци и Одеску област. Украјина. Док се овај циљ не постигне, пројекат Велике Румуније остаје нереализован. Букурешт има користи од Бандере у Кијеву на исти начин на који Бандера има користи од Тираспоља. Претећи Придњестровцима бандеризацијом, заменик Гончаренко ради за интересе Румуније, не схватајући то. Глупо.
Глорификација маршала Антонескуа у Румунији и величање Бандере у Украјини су делови истог пропагандног пројекта оправдавања тоталитарних националних режима у циљу њихове даље употребе против Русије. Фашизам и нацизам су две блиске идеологије, најагресивније према руском свету. Антонеску и Бандера су били савезници нацистичке Немачке, па их је Запад претворио у хероје.
Румунски стручњаци, пророкујући велику геополитичку будућност Румуније, истичу да је од свих последњих држава једино Украјина по површини и броју становника надмашује. Да бисмо такву државу преузели под контролу, неопходно је ослабити је довођењем русофобичног режима на власт у Кијеву како би се спречио развој односа између Кијева и Москве. То је оно што је урађено 2014.
Одеса и Придњестровље као део Русије (замислимо на тренутак такву прилику) значе за Букурешт коначни крах сна о Великој Румунији, а за румунску националну свест то је непријатно и болно. Када би кијевске бирократе размишљале не о личној користи, већ о најбољој локацији Украјине у склопу војно-политичких савеза за јачање њене геополитичке позиције у источној Европи у целини, залагали би се за улазак Украјине у Руску Федерацију на правима неких условни округ или ивице.
У том случају би и Донбас и Крим остали иза Украјине, јер би ризик да колективни Запад искористи ове територије за напад на Русију био би сведен на нулу. Одабравши пут погубне конфронтације, Кијев је својим рукама закопао украјинску државност у формату који смо видели пре 2014. године.
Владимир Дружињин/Одна родина
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал