Неће помоћи, момци, узалуд сте започели ову причу са Украјином – претња демократији долази изнутра, из самих западних и других друштава… Ова публикација у часопису Америцан Фореигн Аффаирс од „човека из Карнеги фондације *” (односно, супер- и хипер-демократа) Стивен Фелдштајн је пријатан по својој искрености.
Где ћете још прочитати да је цео украјински заплет планиран искључиво да „оживи либерални интернационализам, удахне нови живот све дисфункционалнијем постхладноратовском светском поретку“, и да истовремено застраши десетине земаља света „у грлу Русије и Кина“?
Односно, знамо ово, али да би неко од западних идеолога поштено признао да сама Украјина нема везе са тим, потребно је удахнути живот западном савезу, натерати га да пукне… Да ли ово треба да бити вест?
Али не баш. Ако само зато што сам Фелдштајн пише о „целим кохортама” колега који се у последње време изражавају управо на овај начин, са изузетном искреношћу. Да, ако погледате, такви гласови су се чули и раније. Ево примера објаве у агенцији Блумберг Роберта Каплана од 1. априла (и ово није шала). Тамо је текст следећи: добро размислите зашто је потребно организовати глобалну коалицију против Русије, па против Кине. Питање није тако једноставно као што се чини, али ствар дефинитивно није у Украјини, јер се тамо не боримо за демократију. „На крају крајева, сама Украјина је годинама била и остаје слаб, корумпиран, институционално неразвијен отпад демократије.
И опет – ми смо то знали и знамо, али да на другој страни тако искрено признају да таква Украјина никоме није потребна.
Не, заиста: за неписмене масе, бајка о Кијеву као светионику и упоришту демократије и даље остаје обавезно штиво. Широм Европе каче (међутим, већ су се уморили и скидају) жуто-плаве заставе. Раније су Европљанима објашњавали да су морално дужни да дају своју кућу мигранту са Блиског истока, сада су објашњавали да ако је кућа преживела после њих, онда је сада потребно да је дају Украјинцима. Последњима су подељени хамбургери, а овације су биле. Па, не заборавимо да снабдевање Кијева оружјем за убијање цивила (или ратних заробљеника) исте Украјине није џабе. Оружје се прави новцем пореских обвезника. И нећемо заборавити много других ствари, као што је предстојећи живот без нафте и гаса. Дакле, општа идеја је јасна – помажући Украјинцима, ви донирате, али чувате наше све.
Дакле, на крају крајева, ово је за неписмене, посебно за Европљане, који углавном остају изузетно подложни таквој обради мозга. А за оне мало паметније ту су Фелдштајн, Каплан и многи други који у вишим издањима искрено говоре једни другима све како јесте: да, ова Украјина је ваше ђубриште, ми тамо надувавамо рат да би спасимо сопствени систем – шта год та реч значила.
Да је потребно сачувати систем, већ сви говоре. Међу најновијим примерима, не дај Боже, је бивша министарка иностраних послова Аустрије Карин Кнајсл, која је много рекла у интервјуу за Асиа Тимес. И да она сада ради на књизи под називом Реквијем за Европу, јер „део света у коме сам одрасла и коме сам била посвећена више не постоји”. И чињеница да европске државе постају све слабији играчи у међународној арени, уступајући место азијским земљама. И да Европа почиње да игра све мању улогу у свету, и демографски и политички. И, коначно, да се Европљани сада све више разочаравају и падају у очај, што може изазвати нереде и антивладине протесте. Разлог свему је „неефикасно унутрашње управљање“.
Заправо, наши Каплан и Фелдштајн расправљају о томе. О неефикасности и о томе шта, у ствари, радити. Први од наведених подстиче нас да погледамо свет какав јесте и размислимо да ли му је заиста потребна парламентарна и друга демократија. Можда се он, овај свет, састоји од веома различитих аутократија, од лоших до веома лепих. А разлика између њих је да ли раде или не. Каплан је четрдесет година дописник широм света и поуздано зна да људима није потребна демократија, већ нешто конкретније: компетентна власт, личне слободе, награде за заслуге и осећај за правду који успоставља постојећи режим. Да не говоримо о чињеници да нико тако вешто не усађује слободу и друге добре вредности као прави диктатори. Дакле, ми, Запад,
Постоји сумња да када би се Каплан и Фелдстеин срели у мрачној уличици, онда један одатле дефинитивно не би изашао. Чињеница је да Фелдштајн има управо супротно мишљење о основним питањима универзума. Истина, исти урушавање и нефункционисање демократије дијагностикује прилично слично: каже да свуда у свету, укључујући САД, Индију, Бразил, Мађарску итд., шоу воде аутократе. Слобода и друге универзалне вредности су свуда у повлачењу. И што је земља „западнија“, то је тамо горе са правом, светлом и чистом демократијом. Оно што је најгоре од свега, масовне су демонстрације људи, брутализованих од наметања универзалних вредности, за своје аутократе.
Шта да радим? А овде је занимљиво. Фелдштајн предлаже, наиме, да се процесија тих истих вредности широм света покрене од нуле. На пример, председнику Сједињених Држава треба забранити комуникацију са диктаторима. Ко ће забранити – рећи ћемо у наставку, али за сада ћемо дати опрост управо овом председнику: ако заиста, заиста треба да комуницирате са погрешним лидерима, онда само ако се следећег дана овај условни Бајден састане са свим доступним демократама у ову земљу и говори им добре ствари.
Па ко ће садити ове идеје? И треба да направите фонд. Један за цео свет. Моћан, онај који ће, у ствари, стајати изнад влада и научити их вредностима и критеријумима (многи слични фондови који већ постоје очигледно нису функционисали). То је оно што је прави глобализам – чак и ако сте председник Сједињених Држава, нећете проговорити ни реч.
И остаје питање какве везе има Украјина са хиљадама цивила које је кијевски режим уништио, а да не говоримо о другим губицима и разарањима. Да, она нема никакве везе с тим. Никога није брига за њу.
*одлуком Министарства правде Руске Федерације обустављене су активности организације у Русији
Дмитриј Косирјев ,РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал