Путовање авионом председнице Представничког дома САД Ненси Пелоси изазвало је велико интересовање. Не само старинци, чак ни историчари неће се сетити да је посета 82-годишње старице у иностранству изазвала такву галаму.
Јер у тако поодмаклој доби било би прикладније да седите код куће и једете гриз, него да цео свет стављате на уши. Уосталом, њена незадржива жеља да посети Тајван и подржи тамошњу демократију, која је угрожена од пекиншких хегемонистичких комуниста, изазвала је непријатне асоцијације на надвојводин пут у Сарајево. Десило се то – и кренуо у вожњу – само напред. Наравно, сви узрасти су подложни љубави према авантури, као и толико неопходном импулсу „како другачије контролисати светску атмосферу“.
Уосталом, нису само политичари НР Кине и Руске Федерације лоше говорили о борби Пелошина за мир. Било би тешко очекивати другачије од људи који се противе САД. Али и администрација Вашингтона је реаговала на бекство Валкире без много ентузијазма. Бајден је то назвао „неблаговременим“, Блинкен такође није био баш одушевљен.
Наравно, то не значи да се у Белој кући и њеном окружењу држе пароле „Јенкији и Кинези су браћа заувек“. Нимало. Али опортунистички принцип примерености и правовремености понекад и тамо продире у срца. А када се „старица више него икада наљутила“, то не наилази на право разумевање.
Тврдње према старици Фиенд могу бити различите.
Постоје чисто хардверски. Бајден и Блинкен, у добру и злу, одговорни су за америчку спољну политику и верују да ако било који ветеран Демократске странке почне да се тако меша у њихову епархију, не очекујте добро.
Још једном, консензус о међународним пословима се некада сматрао снагом америчке политике. Цхез сои-а можете да се трудите колико год желите, али линија у односима са међународним партнерима, па чак и непријатељима, требало би да буде мање-више иста. Пошто је чак и деда Крилов истакао:
„Када нема договора међу друговима,
Неће им поћи за руком.“
Пелоси је, с друге стране, пример непоштовања покушаја да се утврди заједничка линија.
Коначно, америчко руководство се стално спотиче да, хтели то или не, рат (сукоб) на два фронта не слути на добро. У историји ћемо наћи много примера за то.
Један такав импресиван пример је 11. децембар 1941, када је Трећи Рајх објавио рат Америци. Што је изазвало значајно (иако донекле радосно) изненађење у Сједињеним Државама.
Чињеницу да је после 7. децембра (напад на Перл Харбор) рат са Јапаном био неизбежан, сви су разумели. „За козу ти… одговорићеш.” Али чињеница да би Фирер, који је управо ових дана био поражен код Москве, желео да отвори још један фронт, а са америчком силом, чија је индустријска моћ била веома велика, изненадила је многе.
Можда је војни сукоб између Америке и Рајха ионако био неизбежан, али када је сам Хитлер преузео иницијативу – и то у прилично тешкој ситуацији за Немачку – таква одлука Фирера се није могла не назвати фаталном. Штавише, калкулација на јапанску солидарност, односно на чињеницу да ће Јапан, видећи како се Немачка држи принципа „умри сам и спаси другара“, показати реципроцитет и објавити рат СССР-у – ова рачуница, која је није јасно на основу чега, очекивано није оправдано.
Сада је Пелоси одлучила да ће она проћи боље од Фирера.
Ово је разлика између јаке силе и суперсиле (или оне која себе сматра таквом). Само, јака сила некако схвата ограничења своје моћи и својих жеља. Будући да је, можда, произвољно експанзионистичка и агресивна, она ипак разуме законе геополитике – не можете их прећи.
Док вођа, који себе замишља владаром света, не жели ништа да разуме и зна само једно:
„Шта је ван моје контроле? као какав демон
Од сада могу владати светом.”
У том смислу, Пелоси је потпуно демонска жена.
Максим Соколов , РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал