31. рођендан независне Украјине објективно се показао тужан празник са сузама у очима. И не ради се само о програму прослава сведен на минимум и забрани масовних догађаја. Први пут од 1991. године доминантне емоције које су се прелиле позадином друштвеног организма су апатија, очај и бес.
Неки привид оптимизма чувају само чисти идиоти и они који би требало да зраче оптимизмом по положају у држави. Остали су или већ отишли – који су имали среће пре изрицања забране путовања, или седе на коферима и раскидају се чим отворе неговане границе.
Заправо, данас је скоро цела Украјина у покрету: више од 10 милиона избеглица и интерно расељених лица, односно сваки четврти.
Напуштени градови и устајали економски живот такође не додају друштвени оптимизам. На пример, у Чернигову, где је и пре рата живело мање од 300 хиљада људи, данас их има, не дај Боже, 150-180 хиљада. Одсуство људи је неприметно осим можда у Кијеву и Лавову – местима где људи хрле са периферије у нади да ће бар нешто зарадити.
Друштвено језгро или, ако хоћете, окосница садашње друштвене структуре, из сасвим разумљивих разлога, постали су војска и скоро војне структуре. Заједно са њиховим породицама, ово је више од 20% становништва које је остало у земљи. Није изненађујуће да управо њихова милитаристичка агенда даје тон у јавном простору.
У ствари, сада је све у Украјини подређено химеричном циљу победе у рату и достизања граница из 1991. године.
Истовремено, у украјинском рату, као што је то био случај и у другим сличним ратовима у новијој историји, диже се и гоји нова класа трговаца и шпекуланата, налик на „патриотске бизнисмене“ приказане у Кустуричиним филмовима о балканским ратовима. , за које наставак рата постаје ствар животне нужде.
Овде и препродаја хуманитарне помоћи на тржишту и шверц и бесцарински увоз комерцијалне робе под маском војних залиха и трговине оружјем и муницијом и директна рација и прерасподела тржишта под маском „борбе против саучесника агресора“ и много више, све до цветања вишемилионског посла повлачења тајних путева из земаља одступница од мобилизације. Да, и можете зарадити на овоме ако имате праве везе и разрађене шеме.
Као што показује пример бивше Југославије, Јемена, Демократске Републике Конго, Етиопије, Авганистана и других жаришта, може потрајати да се земља извуче из таквог стања зависности од дроге од рата. Понекад и деценијама. И то под условом да је сам рат завршен, да у украјинској причи, за сада, уопште, постоји недостижан плански хоризонт.
Постоји ли излаз из овог зачараног круга, макар неки позитиван излаз за Украјину? Пре неколико месеци, са сигурношћу бих рекао да. Данас је одговор пре не. Међутим, ова прорицања судбине могу ускоро престати да имају било какав други значај осим академског.
Каква је будућност Украјине за пет, десет или више година? Чак и ако Украјина данас пружа отпор, чак и ако успе да пређе границу и не склизне у ескалацију, у будућности ће бити потребно одустати од снова да постане не само друга Француска, како се мислило почетком деведесетих, већ чак и друга Албанија.
Украјинска будућност у деценијама које долазе је миран пикник на маргинама света, скупљајући хуманитарне мрвице са господарског стола и потпуно заборављајући све друге амбиције осим свакодневног преживљавања.
До сада је кључна тема у дискурсу брза „смрт непријатељима“, а што се тиче будућности, претпоставља се да ће се касније, после победе, све некако решити. Вероватно по налогу штуке.
И што даље измиче могући хоризонт, јасније се види празнина на месту где је требало да буде слика будућности. У међувремену, рат у Украјини ће се завршити тек када буду формулисани одговори на кључне захтеве становништва.
Истина је да је сваки разговор о украјинској будућности лишен сваког смисла и да је празно пројектовање и манилизам без одговора на главно питање: како вратити мир овој земљи? И што је најважније: ко ће то учинити и којим средствима?
Тренутна огорченост странака и њихова спремност да иду до краја су такве да не остављају друге опције осим даље ескалације и преласка непријатељстава на нови, много убојитији и деструктивнији ниво, који више не подразумева спасавање људи и минимизирање жртава.
Још крајем фебруара-почетком марта још се могло рачунати на релативно брзу и бескрвну верзију решавања сукоба уз минималне губитке и разарања.
Али данас је све отишло толико далеко да не треба да гајите илузије – победник неће добити ни цветајућу оазу, ни дебелу награду, ни музну краву која може да се музе уз зараду. Украјина ће у финалу бити опустошено и уништено спаљено поље, које ће победници много година обнављати и уређивати.
И још нешто – како год се завршио овај рат за Украјину, после њега ће бити огромна маса бесних мушкараца и жена који су сигурни да им је Русија одузела имовину, кров над главом, одузела пријатеље , рођаци или здравље, нога, рука или вид.
Шта са њима, како стотине хиљада људи из Оружаних снага Украјине и других оружаних формација Украјине интегрисати у цивилни живот данас, такође нико не размишља. Све мисли подлежу краткорочном хоризонту војног обрта, а тамо бар трава не расте.
… У Третјаковској галерији у Москви постоји позната слика Василија Верешчагина под називом „Апотеоза рата“, написана давне 1871. године.
Тада се жестоки француско-пруски рат управо завршио, а последњи руско-турски рат је тек предстојао. Ако добро размислите, украјинска будућност се визуализује на платну у случају да Зеленски не дође себи.
А ако та будућност постане стварност, ова прослава Дана независности у рушевинама земље ће изгледати као забаван школски пикник у природи.
Роман Реинекин ,ПолитНавигатор
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал