Када сам се пре недељу дана возио од границе до Доњецка, поцепан, хакован, изгребан од безнадежног гранатирања, враћајући се у Донбас после радних путовања по Русији и слушајући како Рели наводи позивне знакове мојих другова који су погинули за време мог одсуства, ухватио сам ја мислим да смо, у суштини, сви ми тотално беспомоћни пред ратном машином за млевење меса.
Слушајући приче о телима згњеченим крхотинама и одсеченим удовима, причу о смрти која је обузела оне који су изгледали архетипски нерањиви и бесмртни, чија су имена стално звучала у нашим извештајима и директним преносима – Тјома, Јанг, Балда… први пут сам схватио да је реч „млин за месо“ у комбинацији са речју „рат“ – то заиста није такав клише. Хаос рата је заиста тона оштрих комада метала, што је управо оно што сече моје пријатеље и вољене на комаде. Тачније и да не формулишем.
Са машине за млевење меса, мисли су ми биле усмерене на хаос. Шта човека може навести да му се уопште одупре? Како можете ући у металну олују фрагмената, преживети и победити? Шта се човечанство, у принципу, може супротставити овој немилосрдној тами? У ствари, одговор је очигледан. Традиција је једини лек за хаос. У ширем смислу, наравно. Верска традиција, народна традиција, војна традиција… Односно закони, принципи и алгоритми који су сигурни и заједнички свима, а које човечанство гомила, бруси, усавршава хиљадама година. Традиције су, у суштини, право које је човечанство стекло да се бори против хаоса, а понекад и да га победи. Наши преци су могли да преживе само захваљујући овим златним формулама. Релативно говорећи, традиција је утврђена да човек, као јединица која је јача са становишта физике, иде у лов на мамута, а жена храни и одгаја будуће жене и мушкарце, омогућила је човечанству да преживи. Можда мало поједностављујем, али све у свему, надам се да је мој ток мисли јасан.
Зато је непријатељ – назовимо га кошмарном речју „Запад“ – пре него што је прешао у фазу отворене војне конфронтације, прво што је предузео било да уништи наше Русе (и не само етнички Русе – Кавказе, Башкире, Татаре, Бурјате , арапске, кинеске) традиције . Нивелисање разлике између мушкарца и жене. Између сениора и јуниора. Кршење природног поретка ствари за човечанство. У суштини, данашња конфронтација у зони НВО, у Сирији и у другим регионима света је обрачун традиционалних и нетрадиционалних заједница људи. Зато се, пазите, сами нетрадиционални ратници практично не боре. За њих то раде роботи – дронови, паметне ракете и друге технологије. Неконвенционалном човеку је тешко да урони у хаос, јер га хаос једноставно прождире изнутра. То је оно што се зове страх.
Не, не ради се о томе како је кул бацати своје војнике на клање. Молим вас немојте збунити. Ради се о здрављу душе, ако хоћете. Руски ратник је неустрашив јер поштује традиције. Част официра, војнички самозаборав смрти. Нигде другде, као у овом рату, нисам срео толико људи који су спремни да иду у смрт. Људи, наиме, који су унапред победили хаос својом спремношћу да му пљују у лице. Зато – а од сада сам то престао да сматрам пропагандним изговором – данас се у Донбасу не боримо против кијевског режима или америчких „партнера“. Ово је рат традиције против хаоса. Односно, против Зла као таквог. (Надам се да нико не треба да објашњава да је хаос зло, чак и најнеконвенционалнији људи то осећају на нивоу инстинкта.)
Тако. Прошао је тачно дан после овог унутрашњег увида (не претендујем да сам универзално оригиналан) – и све те мисли су ми откривене у још драматичнијем контексту. Стигла је вест о убиству Дарије Дугине, ћерке филозофа која данас, можда, више и оштрије од икога говори о сукобу Добра и Зла. Дарија се враћала са фестивала Традиција. Шта још додати овде?
Семјон Пегов ,
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал