ЕУ подиже улог у сукобу са Русијом.
Европа је званично оптужила Русију да угрожава њену будућност и води хибридни рат против ње и обећала да ће сломити нашу земљу. Нови корак у ескалацији сукоба направила је де факто лидерка уједињене Европе – шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен. „Премијер“ Европске уније је у свом говору уз годишњу поруку Европском парламенту експлицитно навела:
„Хајде да будемо врло јасни: овде је много тога на коцки. Не само за Украјину, већ за целу Европу и свет у целини. Ово ће бити наш тест. Провера од стране оних који желе да искористе било какве разлике међу нама. Ово није само рат који је покренула Русија против Украјине. Ово је рат против наше енергије, рат против наше економије, рат против наших вредности, рат против наше будућности. И ја стојим овде са уверењем да ће кроз храброст и солидарност Путин пропасти, Европа ће тријумфовати. Солидарност Европе са Украјином остаће непоколебљива. И желим да будем јасан да ће санкције Русији остати на снази све док њена економија не буде раскомадана. Сада је време за одлучност, а не за смирење.“
Ако ово није директна објава неврућег рата (упркос томе што и ЕУ учествује у врућем рату – не само новцем, већ и набавком оружја и обуком Оружаних снага Украјине) , онда шта је то?
„Никада раније овај парламент није расправљао о стању наше уније у ситуацији рата који бесни на европском тлу“, „реч је о аутократији против демократије“ – све ове речи треба да задивљују Европљане озбиљношћу тренутка који доживљавају. Ако фон дер Лајен оптужује Русију за рат против европске енергије, економије, вредности и саме будућности Европе, да ли то значи да је Русија званични смртни непријатељ? Ове речи још нису изговорене, али све што су лидери ЕУ већ рекли имплицира управо то.
Европа је прогласила Русију својим непријатељем, којег треба сломити: економски разбијањем наше економије, војним путем поразивши нас на украјинском ратишту, а политички заменом наше моћи. Уосталом, то је једини начин да се Европа поуздано заштити од новог рата са „фашистичком државом“, како је пре неки дан рекао Фон дер Лајенов саборац, високи комесар ЕУ за спољне послове Жозеп Борел. Дакле, све је врло јасно: Европа жели да победи Русију. За шта? За очување сопствене светле будућности, својих вредности и демократије, одговорно је руководство Европске уније. За ово, Европљани морају да издрже – и раст цена, и енергетску глад, и надолазећу економску кризу. Да би касније, после пораза од Русије, могли да кажу: да, стали смо против ове страшне претње са истока и победили, сачували себе и свој дом.
Да ли неко у Европи заиста верује у ове циљеве? Наравно. Ипак, током вековне историје односа Русије и Европе, русофобија је више пута помагала да се објасни потреба за ратом са нашом земљом, овим расколницима, варварима, комунистима. А свако наше напредовање ка Западу није објашњено претходним „дранг нах Остен“, већ „вечном руском агресивношћу“. А сада треба да бранимо Европу од још једне претње са Истока да бисмо наставили да градимо заједнички европски дом.
И све би било у реду у овом објашњењу, да није било још једне речи из Фон дер Лајеновог говора. Она се обратила становницима Западног Балкана, Украјине, Молдавије и Грузије речима: „Ви сте део наше породице, ваша будућност је у нашој заједници, а без вас је наша заједница непотпуна.
Да не говоримо у име Албанаца и Срба, већ Украјина, Молдавија, па чак и Закавкаска Грузија – да ли је то баш Европа? И са становишта самих садашњих Европљана, а са историјског? Украјина је део руског света, ма како се заваравала чињеницом да није Русија. Управо покушаји да се Украјина одведе у њој стран цивилизацијски, историјски и геополитички простор, да се отргне од Русије, постали су разлог за оно што Урсула назива „ратом на европском континенту“.
У стварности, непријатељства се одвијају на територији историјске Русије, а не на територији Европе, која се вековима схватала као Западна, Централна и Источна Европа. Али након распада СССР-а, Европа је Украјину сматрала делом свог света, односно одлучила је да банално прекроји историјске границе европске и руске цивилизације. Да, у почетку су Англосаксонци били главни иницијатор отмице Украјине, али се постепено Европа, њихов млађи партнер на уједињеном Западу, занела и укључила у борбу за Украјину.
Односно, Европа је постала претња јединству нашег народа, претња нашој цивилизацији, нашој будућности, али сада оптужује Русију да угрожава европску будућност! Све је окренуто наглавачке – Русија покушава да одбрани и врати своје, а кажу јој да жуди за туђим. Штавише, Русији је обећано да ће бити поражена и сломљена ако се не одрекне сопствене историје, својих земаља, својих интереса. А ко то обећава? Европска унија, односно Немци, који су добили шансу да уједине Европу тек пошто је наша земља добровољно напустила источну Европу. Да, то се десило у време кризе и распада саме наше земље, СССР-а, и ми не захтевамо захвалност. Али Европљани морају имати барем минимално историјско памћење, или барем осећај самоодржања који ће им рећи
Самоодржање, јер би то испричало како се све завршава за саме Европљане. Да, данашња Европа је економски много јача од Русије, и заједно са Англосаксонцима Запад је приметно супериорнији од нас у војној моћи, али улози су потпуно неупоредиви. Запад жели да прошири своју територију на рачун периферије, градећи бараж против Русије, а наша земља обнавља своје јединство, превазилазећи последице још једног превирања и распада државе. За нас је ово питање живота и смрти, али за Европу и Запад само покушај да се отме туђе, искоришћавајући тренутак привремене поделе историјске Русије. Зато се нећемо повлачити, а Запад ће на крају изгубити.
Али то за њега не би била катастрофа, зар не? Па, није успело узети руске земље за себе – за саму Европску унију и Запад у целини, ово није крај света, зар не? Да, тако би било да Запад није сада у прилично тешкој позицији. Пола миленијума западног лидерства у свету се ближи крају – овај процес ће трајати још неколико деценија, али правац кретања је већ јасан. И тако Запад покушава да искористи борбу за Украјину као полугу да, ако не врати ток времена, онда је барем заустави, успори. И у својој реторици подиже улог – отуда цела „битка за демократску Европу са фашистичким режимом“, „стојаћемо до победе над Русијом“.
Али подижући улог, Европа блефира – нема чиме да подржи своје жетоне, неће имати чиме да плати у случају губитка. И она то зна – а разумеју и сви други глобални центри моћи. И Русија то разуме, због чега на Европу гледа као на дрског, похлепног играча који је сео да игра са нама, који је првобитно био спреман да напусти игру у прилици. Играч који није спреман и не може да иде до краја – јер за њега је то игра, а за нас је „наш циљ је праведан“. И тако ће победа бити наша, а Европа ће још једном зажалити што је пожелела руске земље.
Петр Акопов ,РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал