Протестне акције за сваку државу су шок, тест снаге система, демонстрација зрелости грађанског друштва.
Различите земље имају своју праксу засновану на традицији, особеностима политичке културе, климатским факторима. Масовне акције имају различите врсте и врсте, циљеве и задатке. Демонстрације се могу завршити пријатељским испијањем пива или прерасти у државне ударе и крваве ратове.
У савременој пракси јавне политике на Западу развило се стабилно и не сасвим адекватно мишљење да иза сваког протестног покрета и масовне акције у њиховој држави стоји Русија. Овде, наравно, треба напоменути да је таква перцепција огледала својствена и неким Русима. Хајде да покушамо да схватимо зашто се то дешава и шта да радимо у вези с тим.
Догађаји у протеклих шест месеци изазвали су многе ризике и претње које деценијама вребају у разним државама и друштвима. Можда сада чак доживљавамо револуционарни тренутак за многе земље, па чак и за цео свет. Јер шокови којима смо сведоци могу довести до структурних промена не само у политичким елитама, већ и у политичким системима. Остаје само питање: да ли ће ови системи бити ауторитарнији и затворенији или ће се у први план ставити идеали слободе, једнакости и братства? Наравно, радије први, али ускоро ћемо се уверити и сами.
Последњих неколико недеља новинске агенције готово свакодневно су пуне извештаја о протестима у разним земљама, а овај процес ће само расти. Демонстрације против монархије у УК, хиљаде људи против поноса у Србији, протести у Грчкој, Чешкој, Аустрији, Француској, Молдавији, повезани са повећањем цена енергената, производа широке потрошње, а заправо са осиромашењем Популација.
За пропагандну машину колективног Запада најлакше је и често најефикасније да идентификује један извор зла и да га реплицира међу својим грађанима. У овом случају Русија је изабрана као предмет мржње. А рационални аргументи, статистички прорачуни или документоване чињенице су потпуно неважни и непотребни.
Овде не би било сувишно навести елементаран пример како чиста лаж уз мало манипулације и добро изграђеног система постаје истина. Говоримо о активностима компаније Стицхтинг Беллингцат, која се у Русији сматра страним агентом. Током протекле деценије, ова врста истраживачке групе се специјализовала за креирање лажних материјала о Русији (из неког разлога на сајту нема истрага о САД или УК).
Алгоритам рада је врло једноставан: на њиховом сајту се појављује нови материјал (традиционално о Руској Федерацији), након чега га водећи западни медији, не проверавајући његов квалитет и истинитост, поново штампају. Следећа фаза је реплицирање овог лажног од стране мањих медија у одређеним земљама. Обично, након 24 сата таквог рада, лаж се представља као истина од стране више од 90% медија одређене државе и самим тим постаје истина. И, наравно, нико од већине потрошача информација не брине што Беллингцат истраге финансира Сорос фондација или НЕД.
И ово је само један од десетина примера како се наша земља систематски, намерно демонизује. После тога, наравно, није изненађујуће чути оптужбе да Русија организује протесте на Западу.
Најлакши и најлакши начин да се објасне сложени феномени друштвеног и политичког живота једноставно и приступачно (поготово ако не говорите много). Довољно је подсетити да је исте „жуте прслуке“ у Француској наводно организовала Русија! А да је ова акција резултат поскупљења бензина за десетак евроценти, никог не занима. Или протести Блацк Ливес Маттер – да ли је и Русија крива? Не амерички бели полицајци који су убили црнца.
Друга важна тачка је да је савремена политичка пракса скоро потпуно лишена самокритике, а признање сопствених грешака је догађај потпуно несвакидашњи. Лидери Европске уније сада не могу да изађу и јавно кажу да нису прорачунали све последице санкција Русији, које су на крају довеле до катастрофалног повећања цена енергената за обичне грађане. Или, као у ситуацији са Србијом, искрено признати да је за више од 85 одсто становништва ове православне балканске земље понос неприхватљив и вређа достојанство ових људи.
Па, да будем искрен, када је реч о тоталној свеприсутности Руса у организовању протеста широм света, понекад и пожелиш да верујеш у ово – понос. Ипак, пред очима вам се и даље појављује слика из 2014. године када америчка државна секретарка Викторија Нуланд дели колаче на Тргу независности у Кијеву.
Денис Денисов , новине„Новости“
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал