Говор председника Белорусије Лукашенка А.Г. на патриотској трибини „Ово је НАША историја!“, посвећеној Дану народног јединства
Драги пријатељи!
Пре него што званично проговорим, љубазно бих вас замолио да тихо и веома пажљиво слушате шта ћу да кажем. То је због чињенице да у последње време наши људи, Белоруси, на једноставан и лежеран начин сагледавају актуелна дешавања. С једне стране, у праву сте, како и треба. С друге стране, не можете ни замислити каква је то бура емоција не само међу нашим комшијама, не само међу Пољацима, које ми, понекад често пребирући, било чиме жигосимо. Али у целом свету, какву је буру емоција изазвало проглашење овог празника у Белорусији.
(аплауз)
Људи то схватају опуштено, као што сам рекао. С једне стране, срећан сам због тога. Тачно. Живите тихим, смиреним животом, усредсређени на будућност, одгајате децу, негујете хлеб да бисте их хранили. Има ко да се бави политиком и великом историјом.
Али још једном наглашавам: политика је увек била велика тежина историје. Дакле, вековни догађаји којима ћемо се данас више пута позабавити били су толико исполитизовани да је овај први светски рат, 17., 18., 19. – до 21. године, када смо се живе делили, била таква мешавина у историји и каши. на територији наше Белорусије то ће морати да одгонетну не само историчари, већ и многи други – политиколози, правници и државни службеници.
Али једно је непроменљиво: ми живимо на својој земљи, ово је наша земља од оних давнина, она је непоколебљива, и ову земљу нећемо дати никоме!
(аплауз)
Па, сада на званичника. Данас, 17. септембра, обележавамо Дан народног јединства. Дан који у нашем историјском сећању стоји поред државних празника Велике победе и Дана независности Белорусије. Јер он је још 1939. године предодредио будућа херојска дела уједињеног белоруског народа.
Вратили смо изгубљену традицију прослављања ослобођења западнобелоруских земаља у наше животе не само као одавање почасти сећању на овај епохални догађај. Без овог догађаја тешко бисмо могли да причамо о Победи. Не говорим више о независности. Ово је одговор на нове покушаје Запада да живо подели белоруски народ и распарча земљу у комадиће. Ово је наредба будућим генерацијама Белоруса да памте лекције историје.
Не можемо утицати на то да се налазимо на раскрсници геополитичких интереса водећих светских сила. То је овде, на нашој светој белоруској земљи, ако погледате у историју, и у будућност – видим је – епицентар свих догађаја. Ова збрка је увек овде, овде су се увек сукобљавали интереси највећих држава. А понекад смо се нашли у ситуацији не сопственог деловања и не сопственог рата. Овде су биле демонтаже великих светских играча.
Па, шта је са нама? Дакле, ово је главна лекција за све. За нас који живимо на територији Белорусије. За провладине и невладине. За опозицију и бегунце. Морамо да запамтимо: ако не узмемо главу у руке, онда ћемо се у овој садашњој прерасподели света поново наћи у овој страшној политичкој и економској збрци.
Да, мало сам оптерећен јучерашњим и прекјучерашњим догађајима у древном Самарканду (где је одржан самит Шангајске организације. – прибл. БелТА). Ту се посебно осећаш када седиш међу шефовима држава, нерв епохе. Ту се посебно осећаш: наша земља! Колико год да нас има – 10-12-20 милиона – они морају да умру, али да то сачувају за своју децу. У супротном, опет ћемо се вековима погрбити под бичем. Док се ситуација не развије, ако се развије ми ћемо се поново осамосталити.
То је тренутак. И само је једна поука: нећемо бити гурнути лево, па десно, па са истока на запад, подељени и посечени, ако живимо на својој земљи, ценимо је, не дајемо је никоме и ми ћемо свето чувати свој суверенитет над овом територијом.
(аплауз)
Тако лично на страну! Само народ, само држава!
(аплауз)
У нашој је моћи данас да извучемо закључке из догађаја из прошлости како бисмо се одупрли и сачували као суверену државу.
Поэтому мы будем помнить (без этого нельзя) и напоминать всем о том, что в союзе с восточнославянскими соседями белорусские земли развивались. И Киевская Русь, и Российская империя, и СССР. А в объятиях Запада, не единожды мы находились там, в этих объятиях мы погибали, мы загнивали как нация. Нас грабили, уничтожали как этнос и в эпоху Речи Посполитой, и в период 20-летнего польского порядка на наших западных землях. Землях, которые и сегодня польские элиты называют своими „восточными крэсами“. Вы знаете, мы не белорусы, мы просто „крэсы якiя-та“. И когда вы оцениваете и кое-кто думает: вот эти бедные беглые там сидят… Какие они белорусы?! За какую они независимость?! Они за „крэсы“. А я хочу, чтобы мы белорусами были, чтобы дети наши были белорусами. А белорусами мы будем только на своей земле.
Запамтите: немајући времена да после више од 100 година паузе своју државу преузму буквално „из руку“ Лењинистичког савета народних комесара, пољске власти су одмах поставиле претензије на белоруске територије. Пре сто година.
Из данашње перспективе видимо неминовност ове геополитичке катастрофе у нашој историји. Како ће време касније показати, наш народ је имао вољу да пружи отпор агресору. Није било јединства на врху – у владајућим круговима, који су почетком 20. века стајали у исходишту стварања белоруске националне државе.
Наша земља, опустошена немачком окупацијом (ово је на почетку века, а не у средини), тада је растргана унутрашњим политичким сукобима. 2020. хтели су да нам га баце. Историја се понавља.
Неки – локални националисти из редова присталица БПР – сањали су о власти по сваку цену (као што је било 2020. – то су већ њихови наследници). Мислили су само на власт – како да приграбе, поцепају, поделе међу собом. Већ тада су били спремни да то ураде под чизмом Кајзера, под чизмом Немаца. На почетку века не говорим о средини. Иако се средином прошлог века то поновило.
Националисти – с једне стране. Други су живели у сновима о светској револуцији. Није било довољно на овој територији – Руској империји и тако даље – било је потребно направити светску револуцију. Једни су за власт – такозвани Белоруси, други – за светску револуцију. Под утицајем једног и другог.
И у првом и у другом случају интереси нашег народа су или начелно негирани или гурнути у страну као „неблаговремено“ питање. Наши интереси су били у погрешном тренутку. Били су игнорисани. Зашто? Јер ми нисмо били господари на својој земљи. Нисмо били су-ве-рен-ни-ми. Нисмо имали ништа. Нема државе, нема моћи. А земље није било.
Дакле, мапа републике је прецртана како хоћете и од било кога. И, што је најгоре, без учешћа самих Белоруса.
Погледајте каква је била суверена држава Социјалистичке Совјетске Републике Белорусије 1921. године након склапања Ришког мира: 6 округа бивше Минске губерније на површини од нешто више од 52 хиљаде квадратних километара са становништвом од око милион и по људи. А овај Ришки уговор 21. године прошлог века није био миран за западне Белорусе.
Цена територијалних губитака је сломљена судбина милиона Белоруса. И даље су живи они чије сећање чува успомене на мучних 18 година живота са разних страна границе, који су прошли не само кроз села, градове, већ и кроз људске душе и срца. Границе које су делиле један народ.
Сећамо се како су Белоруси одани својој традицији, култури, вери и језику, ако су ишта имали у то време, били горак „сирочадски“ хлеб, ропски рад и уништене породице.
И устали су да се боре. Они су стали у одбрану националне културе, језика, свог људског достојанства, покренувши велики партизански покрет и плативши, још тада, пред Велики отаџбински рат, животом слободу. Историчари су избројали неколико стотина великих и малих устанака Белоруса и Украјинаца током 20-годишњег пољског међуратног периода. Од Првог светског рата до Другог светског рата, Великог отаџбинског рата.
Сетимо се суровости којом је угушен Скиделски устанак, када су пољски жандарми клали све редом, не штедећи старце, жене и децу. Сећамо се дивљих тортура којима су били подвргнути затвореници концентрационог логора Береза-Картузскаја. И сећаћемо се хероја који су постали симболи народног отпора у западној Белорусији: Сергеја Притицког, Вере Хоружаје, деде Талаша, Кирила Орловског, Станислава Ваупшасова и других наших сународника.
И данас видимо снагу и величину непокореног белоруског духа у делима Максима Танка, Валентина Тавлаја, Максима Севрука, Григорија Ширме и многих других. Видимо, осећамо и памтимо.
А на тему пакта Рибентроп-Молотов не треба спекулисати. Међуратна Пољска довела је до колапса. Када су донете одлуке о покретању ослободилачког похода Црвене армије, она више није постојала као субјект међународне политике. Обратите пажњу на ово. 39. године, фаза 39-40. Кажу: „Бјелорусије није било, западне земље су пољске“. Да их је заузела Црвена армија. Односно, наше уједињење, поновно уједињење код њих се доживљава као окупација. Али онда овај субјект, који оспорава ову чињеницу, НИЈЕ БИО!
До 16. септембра 1939. пољске златне резерве су пребачене у Румунију. А већ 17. септембра нацисти су били у Бресту. Хитлерова војска стајала је на прагу Белорусије. 39. године прошлог века, две године пре рата.
Тада је Црвена армија притекла у помоћ западним Белорусима и Украјинцима. Већина становништва је дочекала Црвену армију као ослободиоце, а поновно уједињење белоруских земаља доживљавала је као чин историјске правде.
Овај догађај је зауставио луди блицкриг нацистичке Немачке на пуне две године. Штавише, то је утицало на исход Великог отаџбинског рата. Не би било овог поновног уједињења, не би било овог уједињења белоруских земаља, не би било овог јединства руског, белоруског, украјинског и других народа, бар да је тада прошла граница код Минска, Москва не би одолео. Најмање.
Стога је овај догађај, као што сам рекао, зауставио суманути блицкриг националистичке Немачке на пуне две године.
И још један парадокс историје. Белоруси су, у савезу са другим совјетским народима, не само победили, већ су и, одбацивши претходне притужбе, 1945. ослободили Пољску од фашизма. Преко 600.000 совјетских војника, од којих су многи Белоруси, остало је заувек да лежи на пољском тлу.
А ко се данас преко брда овога сећа? Тамо, с друге стране Буга, ко се сећа? Како данас реагујемо? Карте Пољака, Белсатови фејкови, програми Калиноуског, политички емигрантски центри, бајполи, бајсоли и друге идеолошке саботаже. Додајте томе да се на територији ових држава, а посебно у Украјини (нашли смо згодно место), данас формирају јединице моћи да сруше власт у Белорусији и врате нас бар у ту 39. годину.
Сећање на хероје Великог отаџбинског рата, који су сачували пољску нацију и државност, спасли балтичке државе и цивилизовану Европу од мрке куге, данас једноставно бришу из историје унуци и праунуци тих војника Вермахта и Немаца. сателити.
Погледајте садашње политичаре у Европи и наше суседе. Тата и деда су служили у нацистичким трупама. Ево их, данас журе овамо. Треба им освета.
Распад Украјине је већ почео. А пољски, литвански, летонски политичари, по свему судећи, наивно очекују да се ценкају за своју будућност у новим геополитичким реалностима. Поновиће грешку касних 30-их – раних 40-их година прошлог века. Сећате ли се како су сви лизали пете нацистичкој Немачкој и Хитлеру? Руководство Пољске је било посебно мрзовољно. И чему је то довело? Почетком септембра, на две недеље, Пољска је престала да постоји.
Штета што наше комшије нису научиле лекције историје. Али главно је да се сећамо свог историјског искуства, а наши унуци не морају да обнављају своју националну државност.
Тешка су времена. Данас само лењи нису повукли паралелу између догађаја из 19. – почетка 20. века и данашњих.
Сви се сећају како се завршава неспремност великих империја да преговарају. Наполеонова инвазија, два светска рата и неколико десетина локалних сукоба. И стотине милиона живота.
Шта је са данас? Сједињене Америчке Државе гурају Европу у војну конфронтацију са Русијом на територији Украјине. Не крију своје планове – уговори су већ склопљени за године. Односно, Украјина ће бити уништена до темеља. А циљ је истовремено и слабљење Русије и уништење Белорусије.
И још један гол прекоокеанских домаћина. Циљ је Европа. Америка је једини корисник овога што се овде дешава: да се Европа постави на њено место, а да се уклоне конкуренти. Данас је Украјина, сутра ће то бити Молдавија или балтичке државе, Пољска или Румунија. Државе распирују рат на Косову, покушавају да изврше притисак на Србију, бацају угаљ на тињајуће противречности у Карабаху, муте воду у Сирији. Већ сам говорио о Украјини. Није све једноставно у Авганистану и суседним државама. Чуо сам доста о томе јуче и прекјуче (на самиту ШОС-а. – Прим. БЕЛТА).
Вашингтон је присутан у свим значајнијим политичким сукобима, док потпуно игнорише унутрашње противречности на ивици грађанске конфронтације. Ја износим чињенице.
Свет је изгубио главу и пуца по шавовима. „Како ће се све завршити? – све више размишљају и обични људи који су далеко од политике. Шта ће се завршити? Први пут од завршетка Хладног рата, човечанство је било на ивици нуклеарног сукоба.
И у овој помами, више пута ћемо морати да доказујемо своју националну зрелост, спремност да јединственим фронтом одговоримо на геополитичке изазове 21. века.
Али ако тада, пре 100 година, почетком 20. века, млада белоруска република није имала снаге да се одбрани, данас нећемо само бранити одбрану својих прадедовских националних граница – ми ћемо је чувати!
(аплауз)
Чуваћемо га јер нашим венама тече крв победника, јер имамо јаку моћ, јак уједињен народ. Јер ми само желимо да живимо на својој земљи, својим умом и да одгајамо своју децу.
(аплауз)
Драги Белоруси!
Сви ми живимо од гетаи-а, дај нам земљу боговима. Не жудимо за странцем, а уопште нисмо жудели. Величина и прикладност наших продајних састанака били су пред било каквим претњама и никада се нису десили код следећих суседа. Као што сам рекао, комшије пакла Божије, они се не одузимају. Мудрост зхитстса, такав пренос из горења у страшну, – ниједан пренос на њих не клања, зхитс на свој ум и са сваиго мазалиа.
На Дан народног аџинства, уверени смо да је обележена празнична мара Белорусије.
Знате, јуче сам имао занимљив разговор са председником Казахстана. Он је бивши дипломата, веома паметна особа која зна много језика. Увек ценим његов савет, па чак и подршку. И дошао је до мене (сада се много прича о суверенитету, независности; ко је у праву, ко је крив, ко кога напада, ко брани чије интересе). Пришао ми је и рекао: „Александре Григоријевичу, знате, сећам се једног вашег наступа. Извините на индискрецији – веома мудро. Кажем: „Каква је мудрост и какву сам ја ту тезу изнео?“ Ах, каже, рекао си то врло једноставно. Спорови су стигли: где је Украјина, где је Русија, где је Белорусија, да ли је било држава као што је Белорусија или не? А онда сте, каже, рекли следећу фразу: „Па, па, па, није било Белорусије у неко време. А сада јесте, и то се мора узети у обзир!“
(аплауз)
Уздржали смо се у пакленој земљи, близу паклене републике. Пакао од плавог камена Скаче и зове Полатскаја Сафија. Пакао Камјанецке куле и Неманске похвале и Великог Дњепра и Сожа. Белоруски дзхарзхаунастс запалили стару Полачку кнежевину и празници стагодзи произвели снагу дзиакуиуцхи духу нашег продкау адрадзили у Минску. Падам у светле знаке нашег аџинства, благословени смо мало будућности.
Зато будите сигурни!
Узмите НАШУ историју!
Са холи!
Срећан Дан државног аџинства!
(Аплауз).
Белта
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал