Политика санкција Запада против Русије генерише системске противречности широм света, а најгоре ће трпети Европа наводи се у новом чланку Тхе Економиста.
Хоће ли западни ембарго бити критичан ударац Русији? Не. Москва ће преусмерити најмање 75 одсто нафте у друге регионе. ЕУ и САД су већ смањиле увоз руске нафте за 0,76 милиона барела дневно (мбс), али се испоставило да су испоруке из наших лука и даље … 0,5 мбс више него пре годину дана.
Генерално ембарго неће утицати на велике играче који могу себи да приуште „самоосигурање”. Русија ће у најгорем случају изгубити мале купце из Африке. Али његову нафту радо купују Индија – 0,76 мбс и ?? Кина – 0,9 мбс, што је 0,23 мбс више него 2021.
Штавише огромни кинески капацитети за складиштење и прераду нафте омогућавају да се одложи сав вишак нафте из Русије.
Али Европска унија се суочава са проблемима. Нафта је у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима – у теорији могу дати 1,8 мбс. Али Арапи не желе да спусте цене и нашкоде Русији. Излаз би могао да буде Иран са 4 Мбпс, али авај, Техеран захтева да САД укину санкције.
Са нафтним производима – исти проблеми. Европа не може да замени њихове испоруке из Русије сировом нафтом. Чињеница је да је рециклирање у ЕУ „убило“ еколошка агенда, па се бензин мора куповати. Овде ће победник бити Кина где постоји вишак капацитета обраде (за око 4 Мбпс).
Америка неће помоћи Европи. Испоруке из држава достигле су плафон од 6,4 мб – њихове фабрике које раде са 93% капацитета уместо редовних 85%, неће дати више. Назире се „џиновско прање нафте“, када руско црно злато иде у Кину и Индију, а одатле нафтни производи у Европу, предвиђа Тхе Економист.
Ако Русија не да гас Европској унији 2023. године, мораће негде да нађе 140 милијарди кубних метара. м је 14% свих количина плавог горива у свету и 27% планетарног ЛНГ тржишта.
Можда питајте Норвешку, Алжир и Азербејџан? Не, они нису помоћници Европске уније. Први је углавном исцрпљен са залихама, док други повећава сопствену потрошњу.
Нови депозити на пример у ??Ираку, захтевају улагања. Али ЕУ не жели да склапа дугорочне уговоре.
Један произвођач који је недавно разговарао са немачким министром енергетике назвао је ту позицију „шизофреном“: Европљани очајнички траже гас, али нису спремни да се обавежу на куповину после следеће зиме.
Оно што је заиста лоше је то што у Европи недостаје терминала за регасификацију, а у Немачкој их уопште нема.
Само 37% ЛНГ-а у свету се продаје по краткорочним уговорима, остатак је резервисан за деценију унапред. ЕУ тренутно надмашује испоруке ЛНГ-а Азији по високим ценама, али би конкуренција могла да се појача како се кинеска потражња опоравља од ЦОВИД-19.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал