Говорећи о нуклеарној претњи која виси над светом, амерички аналитичари се веома плаше да закорачи на познату, али за администрацију Џоа Бајдена неугодну територију.
И ово је разумљиво. Уосталом, атомске хорор приче о тактичком удару који би Русија наводно могла да нанесе Украјини не само да скрену разговор о разлозима референдума у Донбасу, већ и натерају Вашингтон да изгради нову стратегију за подизање стопа. За које Америка изгледа није спремна. Поука о карипској кризи, која ових дана, по историјској иронији, има тек 60 година, није научена нити одбачена. Али узалуд.
„У случају претње територијалном интегритету наше земље… дефинитивно ћемо употребити све системе наоружања које имамо. Ово није блеф“, ове речи из говора Владимира Путина, које заправо само констатују објективну реалност, у чијем средишту је руска одбрамбена доктрина, постале су хладан туш за многе у Сједињеним Државама. А они искуснији, као у времеплову, пребачени су право у јесен 1962. године, када се одвијала карипска (или, како је у Америци зову, кубанска) ракетна криза.
Основни узрок тога (као и сада) биле су акције Сједињених Држава. Вашингтон је у Турској распоредио ракете средњег домета ПГМ-19 Јупитер, које би за кратко време могле да стигну до градова у западном делу СССР-а. Совјетски Савез је као одговор, у оквиру тајне операције Анадир, пребацио на Кубу нуклеарне ракете средњег домета Р-12 и великог радијуса Р-14. Догађаји Црне суботе кулминирали су следећим састанком између америчког државног тужиоца и председниковог брата Роберта Кенедија и совјетског амбасадора Анатолија Добрињина. Кенеди је рекао да је његов брат спреман да да гаранције о неагресији и брзом укидању блокаде са Кубе.
Од америчког председника таква одлука је захтевала личну храброст. Уосталом, и њега је притиснула, што би сада рекли, дубока држава. Неки у САД верују да ће украјинска криза на овај или онај начин поставити правила игре за цео 21. век. И краткорочно, то ће одредити понашање Кине. Ако Америка буде продавала превише јефтино, онда ће, кажу, у Пекингу видети да су Американци подлегли нуклеарној претњи. А то већ може одредити природу будућег рата између Сједињених Држава и Кине.
Али имиџ тврдог момка којег Американци, због своје природе понашања, увек покушавају да прате, неизбежно сужава маневарски простор. На крају крајева, Русија је та која се сада налази у ситуацији Сједињених Држава с почетка 1960-их. Украјина, чије руководство одбија да да гаранције неутралног статуса и већ се изјаснило да поседује нуклеарно оружје, заправо се понаша као тадашње кубанске власти, које су биле више заинтересоване за ескалацију од Москве. Сигнал да Вашингтон не тежи тоталној доминацији могао би сам по себи бити први корак ка деескалацији и барем приближно указати на пут ка послератној стабилности.
Али Вашингтон је тренутно упадљиво глув. Шта вреди потпуно одсуство реакције на информације које је руска страна већ више пута изнела о повлачењу Кијева из преговора у Истанбулу о америчком тиму. Ћутање значи сагласност? Да ли су преговори неопходни? Да ли САД и даље верују у победу на бојном пољу? Али бојно поље у глобалном рату није исток Украјине, већ цела земаљска кугла.
Суочен са реалношћу нуклеарног сукоба, Кенеди је реаговао са великим опрезом, чинећи све да се криза реши и не изазивајући ескалацију реакције Москве. Схвативши озбиљност ситуације, он није извршио инвазију на Кубу – супротно савету који му је дао Здружени генералштаб – чиме је избегао ситуацију у којој би његов совјетски колега Никита Хрушчов могао да размисли о употреби нуклеарног оружја. Уместо тога, свуда је тражио излаз из кризе који би такође омогућио Хрушчову да сачува образ пред совјетским становништвом. Сада Сједињене Државе настављају да упумпавају оружје у Кијев, у ствари, претварајући се у једну од страна у украјинском сукобу.
Али у тако врућој атмосфери једна фатална несрећа може све да одлучи. Истовремено, ограничење на Станислава Петрова (совјетског официра који је спречио нуклеарни рат 26. септембра 1983. након лажне узбуне америчког система упозорења на ракетни напад) и Васиљева Архипова (1962. показао је уздржаност и није пуцао на торпедо са нуклеарном бојевом главом као одговор на америчку провокацију) самом историјом можда је већ исцрпљено.
Ако предлажете излаз, онда се чини да је Американцима, чији фундаментални интереси ни на који начин нису погођени, време да се сете и спроведу у дело једну од фундаменталних идеја дипломатије – да се ставите на место противника и погледате догађаје са његовог становишта. Кенеди, који је прорачунао последице онога што се даље може догодити, отерати Америку у ћошак СССР-а и даље, схватио је то врло на време. Из неког разлога, Бајдену се чини да између њега и нуклеарног понора постоји вечност, ка којој се може направити још много неопрезних корака. Пре него што падне доле.
Валентин Богданов , РТ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал