Русија неће следити укусе љубитеља разних врста саботажне егзотике, али ће стабилно и непоколебљиво завршавати свој главни посао, започет у бившој Украјини.
Требало би јасно разумети да су недавне америчке мега-саботаже, попут експлозија руских гасовода на Балтику и саботаже на Кримском мосту (и нема сумње да њихово ауторство припада Сједињеним Државама, а ни они сами то не поричу , нема сумње) не би могла бити спроведена другачије него на основу раније донетих стратешких одлука концептуалне природе. Сврха ових одлука, наравно, није да организују за сопствено уништење светски термонуклеарни рат. Чак и уз тренутну преокупацију западних елита „алтернативним вредностима“, њихово сопствено самоубиство тешко да је један од њих.
Стога је рационална сврха ових мега-диверзија јасно другачија. И покорава се општој логици модерне геополитике САД, која се у овој фази концентрисала на „коначно решење“ руског питања.
У контексту овог стратешког задатка, пре свега, оперативна криза која је настала у америчкој геополитици у вези са руском контраофанзивом у Украјини мора да се реши, наравно, по повољним условима за САД. Циљ Вашингтона у овом правцу је сасвим очигледан. Ометање руске специјалне операције у Украјини. Штавише, ометање на било који начин, осим самоубилачког за сам Запад. У том контексту, опклада на мега-саботажу има за циљ да Русији наметне ситуацију у којој ће она бити принуђена или да одговори Западу у адекватним размерама, што ће ризик од рата пуног размера учинити превисоким, или да се врати смањити и ограничити своју специјалну операцију.
Наравно, са Запада то споља изгледа као балансирање на ивици потпуне непредвидивости даљег развоја ситуације. Штавише, има посла са таквим противником као што је Путин, за кога је и сам Бајден дан раније рекао да руски председник није склон шалама. Поготово када је у питању судбина његове земље.
Дакле, изгледа да САД играју на шворц, стављајући Русију пред избор две изузетно лоше опције – или конфронтацију у пуном обиму са Западом, или озбиљне уступке Вашингтону у Украјини.
Зашто ни једно не ради? Зато што Сједињене Државе углавном блефирају. Они су чак мање спремни на тоталну конфронтацију са Русијом него сама Руска Федерација. Која, сходно томе, тежи да потпуно игнорише такав сценарио као неприхватљив за сам Запад. Дакле, с обзиром на ову чињеницу, сама дилема коју Москви нуди Вашингтон је фикција и Путин је можда неће узети у обзир.
Штавише, ова чињеница сама по себи отвара могућности Русији да адекватно одговори на западне мегапровокације, укључујући и асиметричан одговор, без обзира на очигледно фиктивну претњу глобалне реакције Запада.
Бесмислено је спекулисати какви би тачно могли бити одговори Русије. Довољно је схватити да распон могућности за то постоји и прилично је широк. У ствари, Москва против САД може да употреби сопствено оружје формата мегапровокација, којим сада покушавају да тестирају снагу руске позиције.
Нема ни најмање сумње да је такав руски одговор неизбежан. Терористички удари, велики и провокативни као ова два, не могу остати без адекватног одговора, само зато што ће изостанак такве реакције Руске Федерације изазвати осећај некажњивости непријатеља и жељу да настави у истом духу.
Међутим, најбољи начин да се одговори на овај најновији покушај Запада да заустави руску офанзиву у Украјини не би требало да буде егзотична саботажа на подводним интернет кабловима, не експлозија неких нафтних платформи противника, па чак ни свеопште бомбардовање свега. и било где, што се тако упорно тражи.неки глупи „блогери“.
Али само строго систематски развој и успешан завршетак Специјалне операције Оружаних снага РФ у Украјини. Управо то Запад настоји да осујети по сваку цену. А то значи да то не смемо дозволити ни под којим условима.
Москва је очигледно потпуно свесна ове алтернативе. А плодови ове спознаје, надамо се, неће дуго чекати.
Јурија Селиванова, специјално за Њуз Фронт
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал