Није познато када су геометри изашли на терен како би испарцелисали престоницу Црне Горе, нико их никада није видео, али је општина Зета волшебно одвојена од Подгорице. Тиме је традиционално просрпско велико биралиште издвојено, као чардак ни на небу, а нарочито не на земљи, никако не подгоричкој, како би Мило Ђукановић стекао шансу да не изгуби своје последње упориште, уочи предстојећих локалних избора крајем октобра.
Нешто више од сто дана након формирања мањинске владе Дритана Абазовића, Мило је летос морао да обори готово па своју Владу, којој је чувао већину као мањински партнер, наводно због Темељног уговора, али је прави разлог мобилизација његових бирача, које је у међувремену сместио у екстремну десницу левих орнамената.
Како описати несавршену демократију Црне Горе и сложити мозаик разних ликова и утицаја између владавине демократије и владавине демократијом? Као политички бумеранг, правду или политички нудизам, где су сви актери огољени, као у филмском класику Живка Николића „Лепота порока”?
После експертске владе Здравка Кривокапића заиграла је Дританова мањинска влада која је настала тако што је део победничке већине из Амфилохијевог лета 2020. године пристала да их „губитничка већина” изабере у мањинску владу, а да их онда иста сруши уз помоћ другог дела „летње победничке већине”.
Формирана је нова већина од старе већине 30. августа, али је Дританова УРА случајно или намерно каснила са потврдом новог мандатара Миодрага Лекића, што је Мило искористио да утврди како је истекао рок за предлагање мандатара. И сада Ђукановић не да мандат никоме. Оборена влада наставља да влада у техничком мандату. Уставни суд нема кворум за одлучивање, а избор нових судија зависи од квалификоване већине. Али које, када су неки од судија у притвору.
Мило је одустао од претњи да ће противуставно распустити Скупштину, иако су његови спавачи претходних недеља пуштали балоне да је то у складу са Уставом. Скупштина је такође одустала од разрешења Ђукановића, најављујући измене закона о председнику и увођење могућности да скупштина предложи мандатара када председник то неће.
За ову пат позицију и колапс политичког система у Црној Гори, Дритан је рекао да је свима ,,сакрио лопту”, али је неко истовремено и сакрио шлепер заплењених цигарета, и то док је Дритан возио бицикл у Њујорку. Кад је завршио своју тронедељну посету САД, његов први сарадник и први цариник приведен је код Специјалног тужиоца, да би потом одступио са јавне функције уз усклик „Да је вечна Црна Гора”.
Истовремено је амбасада Сједињених Држава у Подгорици поручила свима да се формира нова влада. Ти сви су сада Мило који не може да саботира систем и Дритан који ипак мора да врати лопту. Али прво да се заврше избори у Подгорици без Зете и без Уставног суда!
Победници избора за то време седе у парламенту, а не владају. Мило којем већ две године броје последње дане, књижи у свом календару још два топла лета личне власти, уз његов инжењеринг из сенке којим је срушио већ две владе, после његових.
Демократски фронт као најјача странка парламентарне већине без власти и даље је далеко од владе, иако њихов трио Андрија Мандић, Милан Кнежевић и Небојша Медојевић постаје, барем се чини, све пријемчивији момцима из америчког послантсва, али још не довољно да их тројац убеди како им се вратови ипак неће превише окренути од Београда, па још даље, ка Москви. Али, стиче се утисак да Андрија, Милан и Небојша дриблају на петопарцу, након првобитне опијености победом после литија, схватајући где лежи стварна моћ, коју је средином деведесетих година прихватио Мило, а пре неколико година и млађани Дритан: да се сопствени вратови, као политички залог, везују бродским конопцем за бродове Шесте флоте. Ако се стилисти ужасавају због тога што Црногорци врше модну деликвенцију везујући кравате у дупли чвор, ваљда им је сада нешто јасније.
Иза ћошка је ту увек присутни Алекса Бечић, лидер демократа, грађаниста који је одбацивши шињел СНП-а покупио Србе, Црногорце и мањине, али у земљи екстрема и ребуса, Бечић је у Кривокапићевој влади добио место председника Скупштине. Није добио ни једног министра, што је схватио као понижење, али у замену за то, Дритан га је даровао са низ јавних предузећа по дубини. Онога тренутка када је Дритан срушио Кривокапића, одлепршао је и Бечић, смењени су и директори, те се сада Бечић наслађује Дритановим одложеним падом.
Док играчи из Демократског фронта, у Дритановој влади задовољени местима у јавној управи и предузећима мудро чекају прилику, па макар била синдром Ђекна, Бечић са одличним везама у западним амбасадама, жељан освете како према Дритану, тако и према Милу, уместо да шири, сужава свој коалициони потенцијал. Дритан неће са њим, Бечић нешто мање не жели са њим, тако да у црногорској математици опет нема већине без Мила!
Још један играч из победничке већине дежура поред свог места на доку Портомонтенегра, чувајући свој кравата – вез. То је лидер СНП-а Владимир Јоковић, у Дритановој влади фамозни ППВ или први потпредседник владе и шеф партије из које су настале готово све остале из опозиције. Јоковић је први шеф просрпске странке, која је ушла у другу постмилову владу, што значи да су прошли кроз америчку магнетну резонанцу. Јоковић је могао да бира: одлазак у историју и политичко царство небеско, одакле би му сетно махнуо Момир Булатовић или боравак у царству земаљском и још владајућем, уз подршку архинепријатеља Мила!
Хоће ли будући премијер ипак постати Баранин Миодраг Лекић, некадашњи председник Демократског фронта, потом шеф Демократског савеза, а у младим данима из доба братског триа Ђукановић-Булатовић-Маровић и шеф дипломатије Црне Горе? Да ли ће се после експертске и мањинске, коначно формирати и политичка влада у парламентарној прекомпозицији, без избора, на челу са мудрим играчем и интелектуалцем чија ерудиција и смиреност делују као у грофа Монте Криста, који није дошао по освету, гледајући са стења у тиркизни Јадран, већ по оно за шта је давно пројектован.
У Црној Гори се не зна ко пије, ко плаћа, а ко ће на крају прати судове. Дритан је потписао Темељни уговор и подржава отворени Балкан, што је за Миловце довољан знак да Абазовић можда није читао Матију Бећковића, али да га виде као јунака Матијине највеће песме „Кад дођеш у било који град”. Тај град није Ваљево, тај град је Београд.
Али, право и једино питање је колико је Дритан ближи једном другом граду, заправо градићу у држави Вирџинија. Ако је тај град случајно био баш тај градић, дошао је тамо кораком који двоструко одјекује, његовим и батом још некога ко је с њим путовао.
Мило Ђукановић је тај пут већ прошао. Али није право питање ко је следећи, већ ко су следећи, који ће доћи путем којим су морали доћи. Не да би видели ону због које ће тамо остати, јер ово није поезија, ово је врхунски трилер и зато су се они вратили или ће се тек вратити да би владали. У Црну Гору, где сви будући владари знају усуд својих претходника који су рушећи коалиције, пријатељства и кумства, једнако гледали у наталну и авио-карту! Обе су им прорицале исту судбину: читајући наталну, резервисали су авионску!
Александар Апостоловски/Политика
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал