Када нема доброг објашњења треба пратити токове новца и бар основне ствари ће постати јасне.
Нисам чуо још ни једно добро објашњење за овај, наизглед, бесмислени рат. Пратећи наведено упутство, постаје јасно да је суштина проблема у вези са питањем да ли ће нафту, гас и остале природне ресурсе – којима обилује Русија и остале бивше совјетске социјалистичке републике – експлоатисати руске фирме под контролом државе или, пак, компаније у власништву западних фондова. Другим речима, кључно питање је да ли ће профит и посебно екстрапрофит присвајати руски тајкуни и мајчица Русија или ће одлазити у посед власника транснационалних компанија и финансијских фондова.
Руска средња класа живи (све боље) од мрвица које остају након што држава намири свој војни буџет (којим чува те ресурсе), а тајкуни купе јахте, фудбалске клубове и ко зна шта све још и тако делом подмире транснационалне финансијске токове. И средња класа на Западу, такође, живи (све лошије) од мрвица које остану када онај један одсто намири своје насушне потребе. Проблем је што та средња класа верује да живи од свог рада и памети које, меритократски и тржишно постављен либерални поредак, праведно вреднује, а не од, на пример, експлоатације остатка света.
Како год, и шта год на крају да се деси – а ратна срећа је променљива упркос томе што по правилу побеђује економски јача страна, цену рата ће платити средња класа.
Али какве све то везе има с нама? Мени је лично свеједно да ли сипам бензин на „Гаспромовим” или ОМВ-овим пумпама. Брине ме једино што млади људи гину, али овде није реч ни о једном ни о другом. Реч је о томе да се од нас све отвореније тражи да се недвосмислено и не само политички определимо. Мање-више увијено то од нас траже и Запад и Русија. Једина принципијелна политика коју једна земља може да води је да се не опредељује. Улог нису само санкције према Русији већ и став према самопрокламованој независности Косова.
Понуда која је дошла у виду француско-немачког папира ставља Србију у позицију да одбаци сваку принципијелност и да следи било ирационалне пориве, било рационалну калкулацију.
Следећи осећања избор је јасан, баш као што је јасан и рационалан избор. Међутим, тврдим да овакав какав је, мада делује рационално, француско-немачки план не треба ни разматрати. Разлог је једноставан. Искуство последњих пар деценија учи да ниједан план или договор било усмени или писмени који је Србија имала са званичницима ЕУ није испуњен. Резолуција 1244 од самог почетка делује као мртво слово на папиру јер све тачке резолуције никада нису испуњене. Ђинђићу је обећавано да ће се пут ка ЕУ убрзати само када се преда Милошевић. Живковић је био спреман да се клади у све да ћемо 2007. године постати пуноправна чланица ЕУ. Коштуница је веровао, не без доброг разлога, да ће Србија постати досадна земља када испуни преостале обавезе. Уместо тога Косово и Црна Гора су прогласиле независност. Тадић је пренео преговоре са КиМ у ЕУ у доброј вери да ће то убрзати пут Србије у ЕУ. Листа обећања и изневерених договора и уговора, закључно са Бриселским споразумом, сувише је дугачка да би ико ко памти дуже од три дана могао да прихвати или да се обавеже на било шта, што би за последицу имало очекивање да ће ЕУ нешто касније испунити.
Волим возове. Сећам се да је постојала подела на путничке, убрзане, брзе и експрес возове. Ако добро памтим, такозвани убрзани није био чак ни брзи, а поготово не експрес. То је само значило да не стаје баш код сваке бандере – како се некада говорило, али се на нормалним станицама заустављао.
Тако и убрзано чланство не подразумева другачији пут у односу на овај којим идемо, осим што би мало, нико не зна колико и на који начин, наш пут био убрзан. Убрзани приступ, дакле, не би значио да би се кроз Хрватску и Бугарску – да не помињемо друге, прошло машући кроз прозор убрзаног воза, већ би се Србија заустављала на свакој станици. Тамо би је чекали одбори за дочек српског убрзаног воза за Брисел са специјалним, бесконачним говорима добродошлице.
Нема сумње да, у случају прихватања тог плана, Косово не би више представљало препреку за улазак у ЕУ, али нигде не пише да се не би појавиле друге препреке – а и што не би. Ако се Србија тако лако одрекла „срца” зашто други не би тражили неке мање важне органе.
ЕУ, а ни њене најважније чланице, немају кредибилитет да било шта траже од Србије или било кога другог (сетимо се само недавног случаја Северне Македоније). Много већи кредибилитет ЕУ би показала ако би отворено тражила да Србија безусловно одустане од Косова по цену санкција, изолације и других тортура. Проблем је, међутим, што Брисел не само да нема оправдања, а питање је да ли има снаге и јединства за такве санкције. Како онда бити сигуран да има снаге да испуни било шта позитивно, попут проширења на Србију, за шта суштински није ни заинтересован.
У Србији је, мање-више, свима јасно да садашња понуда није ништа боља од стаклића које су индијанске поглавице добијале за крзна и земљу коју су уступале европским колонизаторима.
Једина понуда која би могла да се схвати озбиљно и да изазове озбиљну расправу, са одређеним изгледима на успех, била би она која би подразумевала експресан и директан пријем у ЕУ, након чега би Србија убрзано приступила одрицању од права да се дипломатски и политички бори за суверенитет над КиМ.
Владимир Вулетић/Политика
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал