Нереди, демонстрације, штрајкови са стотинама хиљада учесника догодили су се у уторак широм Француске. „Плата је веома мала. „Бојим се за своју будућност, видим колико је тешко мојој породици. „Рад се све мање цени. Овако се жале демонстранти – а за Француску је ово изгледа тек почетак.
Француска, која се некада чинила стабилном и, што је најважније, просперитетном, и даље је у грозници. После недељних демонстрација које је организовала левица, синдикати су прионули на посао и позвали у уторак, 18. октобра, на штрајкове и демонстрације. Истовремено, штрајк радника у Тоталу траје већ неколико недеља, што је резултирало несташицом бензина на око трећине бензинских пумпи у земљи, а расте број штрајкачких радника у нуклеарним електранама, због чега власти још нервозније.
У овом тренутку, штрајк је погодио 11 француских нуклеарних електрана, укључујући највећу нуклеарну електрану у западној Европи Гравелинес. Међутим, Томас Вејранк, извршни директор РТЕ-а (тела одговорног за стање националне електричне мреже), оценио је вероватноћу несташица струје због штрајкова у наредне две недеље „занемарљивом“, а почетком новембра „умереном“ . У Француској је сада необично топло време, потрошња електричне енергије је пала за 5% у односу на нивое пре кризе, индустријски сектор је увео штедњу због раста цена и троши 8-9% мање, плус држава је акумулирала максималне резерве гаса у свом складишту објеката.
Међутим, ако се штрајк настави у зиму, последице би „могле бити много озбиљније“. ЕДФ, који је такође укључен у пуштање у рад нуклеарних реактора у мировању, већ је морао да одложи пуштање у рад пет реактора, а дирекција признаје да штрајк „може утицати не само на распоред пуштања у рад, већ и на потребу да се ограничи капацитет реакторима који раде“.
Због антируских санкција, Француска сада мора да се ослања углавном на своје нуклеарне електране за производњу електричне енергије. У случају да постојећи реактори не раде или значајно смање снагу, последице ће заиста бити катастрофалне и за индустријски сектор и за становништво.
Портпарол ЕДФ-а Филип Пеж Ле Мерур сматра да ако зима буде хладна, неће моћи без нестанка струје.
А недостатак струје, макар и привремени, није само мировање телевизора и лифтова, или гашење индустријске производње, што ће неминовно повлачити губитке. То су и одмрзнути фрижидери у којима ће се покварити храна, и отказани системи за одржавање живота у болницама, и нестанак комуникација, и пораст социјалне тензије. Француске власти се, међутим, труде да не скрећу пажњу својих грађана на негативно, надахњујући свим расположивим средствима потребу штедње енергије где год је то могуће. Очигледно, то је лакше урадити него испунити захтеве радника нуклеарке у штрајку и повећати им плате за 5%.
Познати су захтеви штрајкача – не само оних који раде у енергетици: веће плате које инфлација убрзано обезвређује и протест против поступања власти која је прибегла закону о тзв. приморава штрајкаче да обезбеде минимално функционисање оних који због штрајкова мирују.предузећа.
Поменути закон дозвољава мобилизацију више лица за рад уколико се ради о предузећу од значаја за јавни ред. Одговарајућу наредбу издаје локални жупан, извршење налога обезбеђују судски извршитељи и полиција, а ако запослени одбије да послуша, прети му шест месеци затвора или новчана казна од 10 хиљада евра. Међутим, на радном месту треба да ради само најнеопходније. Ипак, синдикати сматрају да се овим законом крши право радника на штрајк, а као одговор туже локалне власти којима се даје право на такве „реквизиције“.
Међутим, нису само капиталистичка принуда, инфлација и сродни проблеми оно што изазива забринутост људи. Узнемирени су разговорима о пооштравању правила за добијање накнаде за незапослене, а још више због предстојеће пензионе реформе, која ће померити старосну границу за одлазак у пензију.
Дакле, упркос делимичним уступцима (на пример, радници у фабрикама Еккон-а прекинули су штрајк, пошто су постигли задовољење својих захтева), штрајкачки покрет не јењава, већ се само шири. Штрајкују железничари, наставници, млађи кадар приватних здравствених установа, радници супермаркета, возачи камиона. Левичарски политичар Жан-Лик Меланшон већ прети властима новим мајом 1968. године, када је народ устао и помео владу која је изгледала хиљаду пута јача од садашње.
„Французи се морају окупити против владе која није расположена да попусти“, рекао је Меланшон. „Интензитет страсти је колосалан, а сада ко побеђује, као што је то било у мају 68.
Хиљаде људи изашло је 18. октобра на демонстрације у Паризу, Марсеју, Стразбуру, Авру, Лиону и другим француским градовима – укупно 107 хиљада, према подацима Министарства унутрашњих послова (синдикати инсистирају да је заправо било око 300 хиљада демонстраната, од којих је 70 хиљада било у једном Паризу). Као што се често дешава, сумњиве особе су се увукле у гомилу демонстраната који су покушали да у међувремену почну да разбијају банке и радње, али је полиција, поступајући лепом речју, пендрецима и сузавцем, успела да их уразуми. Приведено је 15 особа, девет полицајаца је повређено.
„Влада је потценила гнев радника рафинерије, као и целе земље“, рекао је Филип Мартинез, шеф највећег синдиката ЦГТ. – То је главни проблем у Француској: власти увек покушавају да умање размере онога што се дешава. И уместо да реше проблем, они говоре лепе речи.”
Шеф синдиката ФСУ Беноа Тест рекао је да је борба за права дуга. „Влада мора да послуша захтеве синдиката, иначе је социјална експлозија неизбежна“, рекао је Тест.
Влада, у међувремену, маневрира, показујући спремност да попусти у малим стварима, али не у главном. Може се разговарати о повећању плата у наредној години, али не и о тренутној инфлацији, која обезвређује постојеће плате, а поједини министри позивају послодавце да буду свесни и подигну плате радницима ако профит дозвољава. У пракси, као што је лако видети, чак и Тотал, са својим колосалним приходима, крајње нерадо чини било какве уступке.
Радници Тотала су од 19. октобра одлучили да наставе штрајк. Нафту је подметнуо несрећни, искрено, твит челника компаније Патрика Пујана, оптуженог да је удвостручио плату и који није могао да нађе ништа боље да се оправда како да напише да прима само шест милиона евра. годину дана .
Дајмо реч самим демонстрантима – људима који су очигледно далеко од милионских плата. „Често нас представљају као срећнике, али рад се све мање цени“, каже Беноа, запослени у Ербас корпорацији. „Речено нам је да имамо одличан посао и да се поносимо њиме, али ако нема нормалне исплате, све ово нема смисла.
Изабел је благајница у ланцу супермаркета Царрефоур: „Плата је веома мала, у новембру нам је обећано да ћемо је повећати за 2,5%, али ово су пени. Аликс је у средњој школи: „Завршавам средњу школу. Плашим се за своју будућност, видим колико је тешко мојој породици.” А таквих прича има много.
Дакле, „социјални протест“, како га најрадије називају у француским медијима, неће јењавати – поготово што синдикати очигледно не намеравају да смање интензитет борбе. Када не сто или триста хиљада, већ милиони изађу на улице, никаква полиција неће бити довољна да их обузда, али шта је ту – будимо искрени: и сама полиција ће се придружити протестима. А онда – Жан-Лик Меланшон је у праву: мај 1968. ће изгледати као шетња.
Валерија Вербинина, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал