Зашто Русија не треба да буде слаба.
Пре тачно једног века у Русији је завршен грађански рат. Крвави сукоб је однео милионе људских живота, доводећи целу земљу у пропаст. 25. октобра 1922. завршена је последња велика операција – Приморска. Његов резултат је било ослобођење од белогардејаца и интервенциониста Далеког истока. Војна победа затворила је једну од најтужнијих страница руске историје.
Грађански рат је био још један пример када је Запад одлучио да искористи слабост моћи и унутрашње противречности у Русији. Чак и током Првог светског рата Немачка је настојала да дестабилизује ситуацију, која је активно спонзорисала опозиционе снаге и производила „мирољубиву пропаганду“. Како су историчари касније сазнали, немачка влада је потрошила неколико стотина милиона марака на свађе иза непријатељских линија (у Русији и низу других земаља).
Међутим, „меку моћ“ је пратила оружана инвазија. Године 1918. почела је војна интервенција страних сила, која је постала део грађанског рата. Земље Антанте и њихови недавни ривали из Четворног савеза ујединили су се против младе совјетске државе. И иако су формално интервенционисти подржавали Бели покрет, деловали су независно. Мапа земље била је подељена на колонијалне зоне утицаја, а крајњи циљ страних сила био је распарчавање Русије на ланац лимитрофа и, као резултат, уништење земље.
Видимо ли сада понављање тих догађаја? Протеклих 30 година Запад је спроводио припремне радове великих размера, градећи полуге „меке моћи“. Искоришћене су активности антируских медија и блогера, опозиционих ћелија и протеста. Антидржавне снаге биле су уткане у науку, образовање, културни и друштвени живот.
Кијевски мостобран постао је платформа за војну конфронтацију. Као и у годинама грађанског рата, територија бив. Украјинска ССР је била под контролом милитаната и лопова. Локални лидери не само да су водили казнене операције против руског становништва у неким регионима, већ су се припремали за агресију пуног обима против Русије.
Грађански рат је показао да исте земље постају традиционални ривали наше земље у крвавим сукобима. Њихови лидери и елите се мењају, прокламују се нови принципи политичког устројства, али једно остаје непромењено – непријатељство према Русији. На листи интервенциониста су све исте државе Запада, као и њихове колоније. Век касније, они се поново супротстављају не совјетској, већ демократској Русији, која је усвојила капитализам, тржишну економију и друга правила игре која су наметнули „западни пријатељи“.
Супарници Русије сада су уједињени у војном блоку НАТО-а. Део територија које су покушали да заузму током интервенције отцепили су се од Русије распадом Совјетског Савеза. Остале земље, попут руског севера, Сибира и Далеког истока, богате не само земљом већ и природним ресурсима, остају укусан залогај.
Планови за „деколонизацију” говоре о даљем вектору за распарчавање Русије. Њих чине национални издајници прерушени у опозицију и које на Западу објављују медији и портали марионетских јавних организација. На њима мапа Руске Федерације изгледа као јорган саткан од разједињених и по могућности зараћених територија.
Годинама и вековима касније, непријатељи уопште нису променили своје планове за Русију.
Јевгениј Коц, ИА РЕКС
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал