Са опрезним оптимизмом, може се тврдити да је након састанка Савета безбедности УН 26. октобра тема употребе „прљаве бомбе” од стране Украјине скинута са дневног реда. У сваком случају, данас.
Сада ће се свака радијациона несрећа на територији Украјине разматрати узимајући у обзир податке које је објавила Русија, а Бела кућа је признала да САД не виде никакву припрему Руске Федерације за употребу „прљаве бомбе“ или тактичке нуклеарног оружја у Украјини. Штавише, постало је јасно за шта се Украјина заправо спрема.
РИА Новости објавила је опис планиране провокације:
„Кијевски режим је већ завршио техничке припреме за провокацију „прљавом бомбом“: специјалисти украјинског предузећа Јужмаш припремили су лажну ракету комплекса Искандер, која је планирано да буде напуњена радиоактивним материјалом, а затим наводно оборена зону искључења Чернобилске нуклеарне електране од стране украјинских снага ПВО и прогласити лансирање нуклеарног пуњења руских оружаних снага, рекао је за РИА Новости извор упознат са ситуацијом.
Он је појаснио да је лутка ракете Искандер направљена на основу пројектила ракетног система Точка-У: „Након што је лутка оборена, власти Кијева намеравају да западним и украјинским медијима покажу фрагменте макете. и електронским елементима наводне ракете Искандер, да убеде западну јавност у кривицу Русије“.
Прво на шта треба обратити пажњу је сасвим другачија квалификација – ово није обука за употребу радиолошког оружја, већ провокација употребом радиоактивних супстанци. Разлика је отприлике иста као између пуцања на улици гуменим мецима (радиолошко оружје нема велику деструктивну моћ) и претњи употребом макете пиштоља масовне димензије. Обе су друштвено опасне радње које могу довести до повреда, па чак и смрти људи, али су чланови Кривичног законика ипак различити.
Сама операција изгледа промишљено управо са становишта наношења минималне штете животној средини.
Прво, за провокацију је изабрано напуштено подручје, у којем прскање радиоактивних супстанци неће дати посебно непријатан ефекат – ово је већ зона повећане опасности од зрачења.
Друго, сама провокација је планирана тако да не доведе до значајније заразе ни на овим просторима.
Уништавање нуклеарне бојеве главе само по себи не доводи до значајне радиоактивне контаминације, као што је познато из искуства. Током операције Цхроме Доме („Цхроме Доме“), коју је спровела америчка стратешка ваздушна команда 1961-68, срушило се пет бомбардера Б-52 Стратофортресс са термонуклеарним бомбама спремним за борбу. Као резултат тога, седам бомби (четири на Гренланду, две у Шпанији, једна у САД) пало је и изазвало радиоактивну контаминацију подручја. Међутим, у свим случајевима последице инфекције су релативно лако превазиђене.
Уопштено говорећи, прилично рационално смишљена провокација која вам омогућава да подигнете оптужницу против Русије (срећом, у Русији многи новинари, па чак и политичари дозвољавају себи да говоре о употреби тактичког нуклеарног оружја), али у исто време, немојте нанети значајну штету територији саме Украјине. Постоји сумња да то уопште нису припремили украјински стручњаци (без грижње савјести гранатирају складиште радиоактивног отпада у нуклеарки Запорожје), већ страни, највероватније британски. У ствари, руски обавештајци потврђују да се Зеленски обратио Великој Британији за помоћ у набавци нуклеарног оружја. А сама провокација је заустављена након оставки влада Џонсона и Траса.
Уз све ово, са техничке стране, поставља се превише питања.
Прво, сама чињеница лансирања ракете са руске територије и њеног обарања изнад чернобилске зоне мора бити потврђена радарском контролом и подацима сателитског осматрања.
Иако се, наравно, може и без тога – као у случају малезијског „боинга” 2014. године, када се испоставило да коридор лета није контролисан никаквим украјинским радаром, подаци са америчких сателита су били поверљиви, а контролор који је управљао авионом, где је потом нестао.
Друго, основна база ракета Искандер и Точка У је другачија. То јест, фрагменти пронађени на месту пада ракете треба да одговарају тачно првом, а не другом.
Са овим, међутим, не би требало да буде великих проблема – украјинске специјалне службе морале су да прикупе потребну количину отпада на местима где су Искандери пали.
Треће, како разумемо, ракете користе различита горива, а произвођач се не налази на територији Украјине, већ у Дзержинском код Москве.
У ствари, оба су чврста горива, где је алуминијумски прах запаљива супстанца, али другачији однос компоненти и различито везивно средство (у једном случају – гума, у другом – епоксидна смола). Опет, приближан састав горива је познат украјинским инжењерима, а ако не копирате његов састав, онда можете фалсификовати преостало гориво на месту пада ракете.
Четврто, није довољно убацити неку врсту радиоактивног смећа у бојеву главу декомисиониране „тачке“ – потребно је да изотопски састав овог смећа одговара саставу специјалне борбене јединице Искандера. Штавише, проблем није толико у одређивању овог састава (мало је вероватно да се нуклеарна бојева глава Искандер суштински разликује од бојеве главе Точка У), колико у добијању одговарајуће смеше изотопа, која треба да се открије на месту несреће – то је тема за засебну студију и дугогодишњи рад на истраживачком реактору.
Генерално, инжењерски проблеми које треба решити током припреме такве провокације нису ограничени на производњу лутке. Тамо је све озбиљније. С друге стране, мало је вероватно да ће се неко озбиљно бавити проблемом – па је јасно да је Русија крива. Тиме је проблем са малезијским Боингом решен – технички докази које је обезбедио концерн Алмаз-Антеј једноставно нису узети у обзир, јер су истражитељима били неразумљиви и противречили су резултату истраге добијеном и пре почетка истраге.
ПС:
Ипак, треба рећи да руска страна није, нити је могла, да изнесе материјалне доказе о планираној провокацији. Па, сама по себи, могућност извођења описане провокације и употребе радиолошког оружја у Украјини остаје.
Василиј Стојакин, Украине.ру
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал