У Русији је извршена верификација „извршавања масовног нуклеарног удара од стране стратешких офанзивних снага као одговор на нуклеарни удар непријатеља“.
Вежбе целе нуклеарне тријаде одвијале су се под надзором председника Путина – и уз пажњу целог света. Посебно НАТО и САД, који су истовремено изводили своје нуклеарне вежбе, али са својим карактеристикама.
НАТО и Русија разменили нуклеарне вежбе. Северноатлантска алијанса је пре неки дан извела подневне вежбе Стеадфаст, а Москва је одржала Гром. И те и те вежбе су годишње и планске („Гром“ је скоро годишњи, има пауза), међутим, информативна и политичка позадина у односима Русије и Запада ове године, наравно, тешко да се може назвати обичном.
Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг најавио је планове за одржавање вежбе на конференцији за новинаре у Бриселу већ 11. октобра. Главна тема тада је био одговор на велике руске ударе на украјинску инфраструктуру (заузврат, најављене и изведене као одговор на експлозију на Кримском мосту). Генерални секретар НАТО је неколико пута морао да понови да саме вежбе нису повезане са сукобом и да су дуго планиране. Истовремено је наглашено да би отказивање вежби у тренутној ситуацији „послало погрешан сигнал“ – очигледно, о слабости или страху Алијансе пред Русијом.
Што се тиче планирања вежби, Столтенберг није лагао – оне су се заиста одиграле последњих година управо средином друге половине октобра. Паралелно је најављено да су најављени састанци НАТО групе за нуклеарно планирање, која се састаје сваке године ради „синхронизације“ стратегије и плана заједничких акција земаља Алијансе у нуклеарном сукобу. Британске нуклеарне снаге су углавном подложне овим прорачунима. Француска проглашава суверенитет у нуклеарним питањима (и барем не учествује отворено у таквим вежбама, иако постоји разлог за сумњу да то чини имплицитно).
Главни циљ вежби НАТО Стеадфаст подне је да се разраде заједничке акције оружаних снага Алијансе током преласка сукоба у Европи у нуклеарни план. Говоримо, наравно, о хипотетичком сукобу са Русијом, јер је тешко водити нуклеарни рат са неким другим на НАТО континенту.
Фокус НАТО вежби била је употреба НАТО-овог „заједничког“ нуклеарног арсенала, америчке породице термонуклеарних бомби Б61 са слободним падом. Ове бомбе се налазе у шест ваздушних база у пет земаља: Белгији, Немачкој, Холандији, Турској и Италији (потоња има две базе). Укупан капацитет њихових специјализованих складишта је око 350 бомби, али тренутно директно распоређене, према незваничним проценама, у региону од стотину бомби.
Карактеристика овог дела америчког нуклеарног арсенала (углавном прилично малог и по броју и по релативним могућностима) је њихово напредно размештање ван територије држава и фокус на употребу из авиона савезничких земаља. Оне које су формално ненуклеарне земље. У том погледу, ове бомбе су више политичко оруђе, оличење америчког „нуклеарног кишобрана” над Европом, познатог као НАТО Схаринг (руско Министарство спољних послова званично користи термин „заједничке нуклеарне мисије НАТО-а”).
Истовремено, у матичним земљама које изјасне да се придржавају режима Уговора о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и свог ненуклеарног статуса, земаљско и летачко особље додељених ескадрила редовно се обучава за употребу нуклеарне бомбе. Подневне вежбе су такође годишњи „испит” за европску војску. Јасна контрадикција са одредбама НПТ-а овде је, према Американцима, то што су саме нуклеарне бомбе обично „под контролом“ малих америчких јединица одговорних за њихово одржавање, а њихова директна испорука носачима је могућа само у случају нуклеарног рата, када ће међународни уговори о неширењу изгубити смисао.
Слабост овог објашњења је очигледна, а руска страна редовно критикује НАТО Нуцлеар Схаринг, као и многе политичке снаге у самим матичним земљама. Међутим, мора се рећи да, ако дођу на власт, обично забораве на своју критику – из недавних примера можемо узети немачке Зелене.
Москва инсистира да Вашингтон, за разлику од СССР-а/Русије, није донео нуклеарно оружје на националну територију и да и даље држи део свог тактичког нуклеарног арсенала у Европи оперативно распоређеним заједно са носачима. То је, у ствари, често одговор руске стране на предлоге за међусобно смањење тактичког нуклеарног наоружања: кажу, „прво предузмете фундаменталне кораке које смо предузели пре тридесет година, а онда ћемо разговарати о контроли над тактичко нуклеарно оружје“.
Америчка страна, заузврат, вероватно наставља ову праксу у много чему управо да би имала „ивер“ за који је Русија заинтересована да извуче. Без тога, опште је прихваћено да је руски арсенал тактичког нуклеарног наоружања много већи квантитативно и квалитативно интересантнији од скоро ликвидираног америчког, а Москва неће бити заинтересована за преговоре на ту тему.
Бомбе са слободним падом породице Б61 распоређене у Европи и ускладиштене у складишним базама у САД последње су америчко тактичко нуклеарно оружје, остало је елиминисано. У току је програм модернизације ових бомби, са плановима да се у блиској будућности претворе у модификацију Б61-12 мале снаге.
Тако су овог пута, након резултата Стеадфаст поднева, руске власти послале поруку преко Министарства спољних послова, чија је главна тема била критика НАТО система нуклеарне размене. Међутим, истовремено је и сама чињеница вежби речено прилично благо – „да, пракса је генерално опака, али конкретно ове године се ништа посебно није десило, слажемо се да су вежбе заиста планиране.
Штавише, Москва је планирала да одговори не само на саопштење – 26. октобра одржана је „обука о управљању Оружаним снагама Руске Федерације“. Током ове обуке разрађени су задаци, према речима министра одбране Сергеја Шојгуа, „извођење масивног нуклеарног удара од стране стратешких офанзивних снага као одговор на непријатељски нуклеарни удар“. Иако ни Владимир Путин, ни Сергеј Шојгу, ни начелник Генералштаба Оружаних снага РФ Валериј Герасимов у кратком видеу за медије нису рекли реч „Гром“, било је очигледно да су „широко познати у уски кругови” вежбе руских стратешких нуклеарних снага.
Њихова визит карта је гађање уз учешће свих компоненти нуклеарне тријаде (истовремено, као и у случају НАТО-а, 90% активности вежби је невидљиво за јавност). Овога пута испаљени су мобилни лансер интерконтиненталне балистичке ракете комплекса породице Јарс, стратешка ракетна подморница Тула са ракетом Синева и носач ракете Ту-95 са крстарећим ракетама.
Контраст са НАТО вежбама, које су биле минимално пропраћене у медијима (друга карактеристика која је позната овим људима је да је тема превише „токсична” за јавност у многим земљама), очигледна је: „најспектакуларнија” је бацање малих бомби за обуку на полигонима. Али, с друге стране, „Гром” није био много гласан.
Москва не само да није темпирала тестирања нове тешке интерконтиненталне балистичке ракете „Сармат” (можда још није спремна), већ је генерално користила најпознатију, „једноставну” технику, без егзотике и новитета који изазивају велико интересовање.
Живописан пример је овде показала поморска компонента тријаде – неки од свежих Борејев-А, а не Тула, један од најстаријих стратешких бродова флоте, заслужени, али, благо речено, застарели пројекат 667БДРМ, могао да учествује у паљби. Ни тамо ни на копну није било рафалних паљби.
То је вероватно било због жеље, попут Запада, да изведу вежбе, да покажу да нису одустали и да нису одустали од својих планова, али да истовремено не повећају још једном степен политичке тензије. У прилог томе говоре изјаве америчке стране пред Громом. Упоредо са ишчитавањем основних оптужби на рачун Москве „по приручнику“, говорник Пентагона, управо у вези са нуклеарним вежбама, упутио је праве комплименте Москви у наше време. Он је навео да је Русија обавестила САД о плановима за извођење вежби, оне су рутинске и планске, и да у том погледу испуњава своје обавезе транспарентности и контроле наоружања.
Александар Ермаков, Взгљад
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал