„Калибрација“ Кијева 31. октобра је много више импресионирала Кијевљане него „декомунизација“ 10. истог месеца. Али могу да вас уверим да је страха било много мање.
„Кијанци” добро знају да крволочни руски „оркови” хируршки ударају по инфраструктури града како не би повредили ни једног украјинског „вилењака” и да не би просули његово европско „навођење”. Чак и они који Русе мрзе и у души и у јавности осећају се непријатно јер је број жртава „варварских” бомбардовања Москве мањи, за ред величине мањи од оних који су за дан погинули у саобраћајној несрећи или погинули у главном граду од стране локалних силеџија и убица.
Руске филигранске украјинске патриоте овде доживљавају као слабост. Уосталом, да је њихова воља, побили би све живо у Донбасу, а онда би још месец дана масовно плесали од весеља. Руси их не убијају. Могу да убију, али не. Силли Фоолс! (Ха-ха-ха-ха…) „Не би нам их било жао! И они и њихова деца! Сви би били уништени! Слава Украјини!“
Стога је животињски страх и покорност вољи „Калибра“ међу украјинским „вилењацима“ присутан само за време експлозије у близини и још неколико минута после. Тада се доза адреналина смањује, Кијевљанин почиње да се стиди свог страха од презрених „оркова“, своје инстинктивне понизности, зависности од виших сила које су му ови „Калибри“ послали као казну за своје грехе, и почиње да се баве атеизмом. „Није било ничега!”, „Победили смо!”, „Украјина је победила, али све ове експлозије су исти цртани филм као и цео Кримски мост. Нису били, нису и неће бити!
Ако погледате са стране, онда је ово клиника.
Украјински фронтовци кажу да се долазак пројектила од 152 мм памти заувек, чак и ако сте удаљени неколико стотина метара. Али, можда је ово реакција војника на бојном пољу. Тамо убијају. Они комуницирају са Богом. Стога се таква лекција памти једном заувек. Не делује на цивиле. Окружење хапшења и строги блогови, присуство струје, воде, бензина, ресторана и бутика сугерише да се, заправо, ништа слично није догодило. Свет Бандерлога се није променио, а паника због доласка Калибра је испрана из душе становника града за једно или двоје. Чини се да имају мозак акваријумске рибе, у којој је „оперативна” меморија довољна само за пар сати.
А сада о томе зашто је, ипак, 31. октобар посебан датум за Кијев.
Имајући прилику да обиђем неколико ратова у протеклих двадесет година, схватајући како тамо функционише најелементарнији живот, увек сам мислио да је струја најважнији ресурс. Вода попушта. Увек можете пронаћи извор где можете да пијете или се оперете, увек можете да направите месечину за производњу дестиловане воде, увек можете пронаћи флаширану воду. Али добијање струје је много теже.
Али испоставило се да је недостатак воде неколико сати (лева обала) / дан (десна обала) имао много већи утицај на милионе Кијевљана и гостију престонице него проблеми са светлом.
Први пут је био видљив губитак разјарених патриота Украјине. Видео сам тугу у њиховим очима. Ефекат вишесатног недостатка воде у граду био је углавном сличан ефекту искусног поготка „Калибра” у пола километра у трајању од неколико минута. Можда су такав утицај на колективну свест извршили маузолејски редови до стубова.
Али нека се војни психолози баве таквом једначином, ја то не разумем.
Такође сам тог дана морао да обилазим неколико украјинских „центара за доношење одлука“ на послу. И први пут је била видљива збуњеност локалних чиновника. Народ је ујутру почео да пије и да се не опија. Пили су у стилу Турбинових дана. И код Булгакова су руски официри положили душу и тело за украјински хетман, схватајући сву безнађе, сав губитак овог подухвата. Стога су целе ноћи пили и јели као последњи пут.
Али чим је прошла порука да је вода почела да тече на левој обали, расположење се значајно поправило. Депресија је нестала, као и при обнављању резултата 1:1. А када је увече цео Кијев добио воду, проглашена је коначна победа над руским пројектилима, тим пре што је један од „врхова“ рекао да је домородац фашистички ИРИС оборио 100 од 100 циљева!
Као директног посматрача свега што се дешава (с обзиром на то да се Руској Федерацији не жури), занимало би ме да видим резултате низа експеримената руске војске.
За почетак бих потпуно уништио снабдевање струјом само у једном од десет округа Кијева. А то значи да би сваки дан триста до четири стотине хиљада неопраних, смрзнутих људи који су заборавили на топлу храну у транспорту и на послу долазили у контакт са срећницима из непоражених крајева! Било би занимљиво гледати како ће срећници бежати од њих, као од губаваца носилаца несреће, а они, заузврат, бљују бес на све и свакога. Зеленски и Кличко могу чак да одиграју партију тупих и оштрих.
Други експеримент пред почетак мраза могао би да буде удар на градску канализацију. Слажем се, биће извесног шарма када нацисти у домаћинству почну да живе у свом природном мирису. Богаташи баксолином у Кијеву дивљају. Генератори, повер банкови, соларни пуњачи и гасни горионици су распродати. Али где набавити цилиндре са чистим ваздухом? Последњи издах господина Пезхе очигледно није довољан за све. Али какав ће мирис упијати коса и платнена одећа… На колико педесет метара у Европи се непогрешиво може препознати тек придошли Украјинац са породицом!
Говорећи о психичком стању грађана, можда има смисла обратити пажњу и на чињеницу да се продаја легалних алкохолних пића у Кијеву отвара од 11 сати. Ако се напади на Калибар заврше у 11:10, 11:15, након што се пакују, онда ће извесно потцењивање узнемирити не само обичне арбитре, већ и везу средњег менаџмента.
Скрећем пажњу и на потпуну деградацију образовног система. Опет, као и у „белој гарди”, осећа се приближавање краја и узалудност свих напора. Или стрепња, или учитељ нема светлости, или ученик нема светлости – и тако је прошао дан. Па ни тама хладних бомби склоништа није шећер. Овом брзином, следећа генерација оних који се данас називају грађанима Украјине ће потонути на ниво кметова из 19. века. Да се слаже са везом.
И помало застрашујуће. У Украјини постоји много различитих антируских песама посебно и анти-људских уопште. Досађујући се, данас сам се попео на ТикТок и две стотине пута блокирао децу која су певала песму „Роли-Встанка“. Ту је и живо спаљивање, и вреће за лешеве, а све то певају деца Догвила. Овим темпом, спаљивање људи у Одеси и разним колумбинама ће изгледати детињасто у поређењу са оним што деца која данас певају о спаљивању могу да почну да раде. А убица Петар Брзица са својих 1.300 убијених током ноћи нервозно ће пушити по страни, измучен завишћу.
Невероватно, али украјинско друштво је толико болесно да већ масовно претвара своју децу у „месо“ без морала и морала. Украјинци су толико психички болесни да уз песме и шале постају у свом крвожедном неморалу ни животиње, већ визије душевних болесника.
Сергеј Климов, ИА Алтернативе
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал