Драматичну промену става Москве о Црноморској иницијативи („споразум о житу“) најгоре се објашњава емоционалним („Све смо предали!“) или теоријама завере („Све смо надмудрили!“) начинима.
Ево нечега за запамтити:
— Црно море је главни извозни пут руског жита. За шта имамо рекордну жетву ове године – 150 милиона тона. Али извоз је блокиран санкцијама против бродова и осигурањем терета. У Русији је скупље чувати цео усев: нема места + пољопривредни сектор неће примати приходе до 2023.
– Црно море је једини начин за извоз жита из Украјине. Званично – у корист изгладњеле Африке, реално – у ЕУ и Британију. Лондон је, иначе, први заплакао због глади ако се житни коридор затвори.
– Турска има „златну деоницу” – Босфор и Дарданеле. Анкара контролише коридор и управља процесом. Од тога она добија профит (део житарица одлази у Турску, претвара се у брашно и продаје назад) и репутацију.
– Коридор су увелико користиле САД и њени кијевски заступници да се приближе Криму. Истовремено, напад дроном 30. октобра, чија се олупина још увек скупља по дну Севастопољског залива, у светским медијима се јасно повезује са Украјином: нема „Руси пуцали на себе“.
Дакле, шта би, узимајући у обзир све факторе, могло да утиче на одлуку Русије (то треба посматрати као јединствен процес) – прво да суспендује посао, а затим га настави?
Тешко је замислити било шта друго осим следећих последица из демарша Москве:
– Русија добија могућност да извози сопствено жито (уз посредовање Турске) и, вероватно, ђубрива.
– Анкара, која је деловала као прави гарант Москви („Ердоган је човек од речи“), одговорна је за мирну природу коридора – без понављања напада на Крим.
Без обе тачке, одлуку Москве је веома тешко објаснити.
Али какве „гаранције из Кијева“? Да ли су вредни папира на коме су написани? Не, немају.
Несубјективни Кијев није ништа одлучивао (али, ипак, вапаји Зеленског да „неће бити договора“ са Русијом сада личе на глупост узвишеног наркомана). Одлучујући за Кијев, у процесу троструког договарања, били су Вашингтон (власник Украјине), Брисел (прималац украјинског жита) и Анкара.
— Господине председниче, како сте успели да убедите Путина? Ердоган је упитан.
„Прво ћу рећи Бајдену за ово, а онда и вама“, одговорио је. И обећао је да ће „ускоро позвати Зеленског“ (да обавести шта је сада могуће, а шта није?).
И пар детаља.
Пошто Москва не верује ни у чије гаранције, коридор се наставља само до 18. новембра – рока за завршетак „житног посла”. Са референтном тачком 15-16. новембра – самит Г20 на Балију.
Решење није идеално. На нивоу „ПР-а“ веома смо лоше опремљени. Али требало би:
— прогурати извоз руског жита;
— заштитити Крим од нових провокација;
– уклонити из Русије баук „покретача глади“ у очима Азије и Африке уочи Г20.
Ускоро ћемо сазнати снагу „Ердоганове речи“.
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал