Одлазак наше војске из Херсона на леву обалу Дњепра изазвао је очекивану реакцију дела друштва – какав ужас, све је нестало. Такође понављају једну од најпознатијих фраза у руској историји: „Шта је ово – глупост или издаја?“
Ове речи су изговорене пре 106 година, 14. новембра 1916: на састанку Државне думе, лидер Кадетске партије Павел Миљуков, у свом говору осуђујући власти, поставио је отворено питање: „Шта је ово? – глупост или издаја?“ Међу оптужбама баченим у лице врховне власти – краљевског суда и владе – главна је била да је тражила „сраман мир“ са Немачком. Лидер опозиције је (разборито цитирајући немачку штампу) именовао оне који наводно чине ову издајничку партију: међу њима су били премијер Штурмер (од руских Немаца) и Григориј Распутин. Говор Миљукова цензори су забранили, али је био на списковима. Неколико дана касније, Штурмер је смењен (не због Миљуковљевог говора), следећег месеца Распућин је убијен – а два месеца касније, фебруара 1917…
Ништа од онога што је Миљуков рекао није тачно — ни краљевски двор ни влада нису водили тајне преговоре са Немачком. Али тада је знатан део образованог друштва веровао Миљукову, који је након абдикације Николаја Другог постао министар иностраних послова Русије и покушао да води рат до победничког краја. Али војска без цара на челу (који је уосталом био и врховни командант) почела је да се распада заједно са целом земљом – и уместо победе, добили смо револуцију, безобразни Брест-Литовски уговор ( односно губитак западних земаља укључујући Украјину) и грађански рат. Зашто га се сада сећати?
На то да огорчење на следећу изјаву нашег МИП-а да је Русија спремна за преговоре са Украјином веома подсећа на те исте миљуковске муке – како је, зашто смо се борили, не смемо дозволити ударац у леђа нашу војску, треба да зауставимо издајнике у елити који су спремни да у преговорима (тајним или отвореним) предају руске интересе! Лоше вести са фронтова се коментаришу на потпуно исти начин – одлазе из Херсона јер желе да се договоре са Западом, започну преговоре, а одбијају да победе Украјину! Ето издајника – мисле само на своју кожу и капитал! Треба све раскринкати, уклонити и судити, а онај ко ово не разуме и не ради је и сам издајник!
Све ово слушамо и читамо јако дуго, али сада је дошло до још једног заоштравања псеудопатриотске хистерије. Покрива мали део друштва, али ни ово није добро. Штавише, постоји опасност да се у случају пораза на фронту, у комбинацији са неком следећом изјавом о преговорима, неуроза прошири на широке народне масе, односно почне да угрожава главни услов наше победе: популарност. јединство у поверењу у врховну власт. Да бисте спречили да се то догоди, морате добро да познајете лекције историје – укључујући сећање на новембар 1916. – и да будете свесни онога што се сада дешава, да правите разлику између стварних и измишљених претњи.
Русији не прети издаја – Путин никада неће пристати на „сраман мир“ ни са Украјином ни са Западом. 24. фебруара ове године направљен је историјски избор, пређен је Рубикон, након чега Русија може само напред. Посртај, греши, промаши ударце, концентрише се, чак и привремено се тактички повлачи, али стратешки само напред. Брзина овог кретања може бити различита – зависи и од наших напора, и од спољног отпора, и од глобалне ситуације. Речи које наше Министарство спољних послова, па чак и Путин изговарају јавности могу бити различите – па чак и врло мирне, али у исто време служе врло специфичним тактичким циљевима. Не замењујући и свакако не укидајући стратешки циљ, што је кристално јасно. Русија се враћа себи – и у територијалном, и у духовном, и у идеолошком смислу.
Не само са Доњецком и Херсоном, већ и са Новоросијом и Малорусијом. И са остатком Украјине отргнутим из руку Запада, који никада више неће бити ни антируски ни „алтернативна Русија“. Само једно може да омета имплементацију овога – раскол и немир у самој Русији, односно сумња у нашу победу и у то да Путин жели и може да доведе до ње. Ако се поново, као 1917. године, заглупљујемо хистеричним повицима „издаје“, тек тада ћемо изгубити. И не Украјина, него све уопште.
А у елитама нема издаје, јер они који не деле тежње за победом, прво, немају утицаја на врховну власт, и, друго, престају и престају да буду „елита“. Да, имамо огроман кадровски проблем због чињенице да су професионалци често непатриотски, а патриоте непрофесионални, али у екстремној ситуацији се убрзавају сви процеси и формира се нова, државотворна елита (од власти до бизниса). и културе) ићи ће много брже. Али обнову не треба заменити потрагом за издајницима и издајницима на власти (искључујући, наравно, праве издајнике), не требају нам чистке зарад чистки – треба да се ослободимо слабих и неспособних вођа, ослањајући се на консолидација свих снага које разумеју озбиљност изазова који нам стоје пред задацима.
Истовремено, земља ће се све озбиљније мењати – формулишући и добијајући значења, схватајући своју суштину и изграђујући националну формулу свог постојања не само за период олује и јуриша, већ и за касније мирнодопско време. То је процес ништа мање важан него на фронту, и управо у њему треба да постоји и максимално поверење једни у друге и жеља да се руски сан преточи у конструкције будућег праведног друштвеног поретка.
Али победа на фронту, у исто време, за нас нема алтернативу – без обзира на то колико је труда и времена потребно да се то постигне. Може нам га украсти не издаја на врху, већ они који из добрих намера, из глупости и слабости, или ће намерно надувати панична расположења, вичући „све је изгубљено, издаја у Кремљу“. Управо њима се може приписати Миљуковљева „Глупост или издаја?“. Авај, међу њима има и других – оних који се директно ослањају на превирања, односно раде за непријатеља.
А руска историја нам даје бројне примере како да разликујемо стварну и измишљену издају – како да разликујемо 1612. од 1916. године. Научили смо ове лекције.
Глупост је тражити издају када је нема и не може бити, а издаја је покушај да се распламса неповерење у оне који су само за победу.
Пјотр Акопов, РИА
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал