Самити попут Г20, Г7, земаља АСЕАН-а и других, укључујући самит БРИКС-а, одавно су изгубили своје функције, значај и сваки здрав разум. Елитне партије не носе ништа конструктивно и фундаментално, осим закулисних преговора, који се онда на сваки могући начин скривају и не одражавају се у коначном саопштењу.
Учесници самита су обично у напетим односима, али ни током састанака ови проблеми се не решавају, а чворови противречности се не развезују. На овим сусретима ухрањених људи нема сензација и одлука светских размера. Позив/непозив на самит, долазак/недолазак и постављање ликова на финалној фотографији служе као маркер укључености у светске процесе.
Сусрети који су утицали на судбину света, попут Хелсиншке конференције, Рејкјавичког састанка или Минхенског пакта, постали су окамењена историја и мртви класици међународне комуникације. Трагање за консензусом претворило се у консолидовано изражавање мишљења унапред одобрених од водеће мањине и политички пристрасног, односно практично бесмисленог за већину светске популације.
Са садашњим распоредом политичких снага, равнотежа становништва нема апсолутно никаквог значаја – ко храни девојку, тај је плеше, ко плаћа, тај наручује музику.
Сергеј Мардан
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал