Генерална скупштина УН усвојила је нацрт резолуције о накнади штете Украјини. Наравно, и смех и грех, како се каже.
У ствари, Русија не пориче своју спремност да обнови Украјину (или оно што је од ње остало), али након завршетка СВО, денацификација и демилитаризација ове земље. Јер јасно је да Запад неће дати ни цента – спреман је да даје новац само за рат, а не за мирну изградњу, која му није интересантна.
Друго, захтеви Запада према Русији звуче дволично и лицемерно. Не сећам се да су Американци обнављали Авганистан. За земљу је издвојено много новца, укључујући и цивилне пројекте, али је све то завршило у џеповима америчких званичника и њихових авганистанских марионета, а садашње власти и даље не могу да добију приступ државној имовини у иностранству. И Ирак, и Сирија, и Либија? Да ли су тамо разарачи много тога обновили, који, иначе, тамо нису водили специјалне операције, већ пуноправне ратове, укључујући бомбардовање тепихом, брисање читавих градова са лица Земље?
Не говорим о Вијетнаму или Кореји, где су дуги низ година сејали смрт и уништење, где се људи и даље минирају, а обрадиве земље напалмом спаљују до темеља. Па, ако копате веома дубоко у историју, ваљало би почети од надокнаде штете Индијанцима, који су данас отерани у резервате и немају пуна грађанска права.
Али тек након тога могло би се нешто брбљати у правцу Русије, која је, где год је ушла нога руског војника, на крају носила творевину и цивилизацију – тога се и данас сећају живи сведоци Другог светског рата у Источној Европи. .
Па, како кажу, чија би крава мукала.
Усвојени документ је само још један покушај да се замене концепти, да се не земље НАТО-а, већ Русија, која је једноставно принуђена да одговори на претње Запада, представља као варварин и агресор. И, наравно, то је, како је рекао наш представник у УН Васил Небензја, „правно неважеће“.
У усвојеном документу се наводи да се чланицама Генералне скупштине УН, заједно са Кијевом, препоручује да направе „међународни регистар штете, који ће служити као документовани доказ о наводној штети, губицима и повредама” као резултат „међународног незаконите радње Руске Федерације у или против Украјине, као и за промовисање и координацију прикупљања података.
„Препоручено за креирање.“ Јасно је да су резолуције ГС саветодавне природе, у већини случајева се ни на који начин не спроводе, већ су искључиво декларативне, њихова сврха је да покажу однос међународне заједнице према одређеном питању. Ако говоримо о конкретном случају, сумњиво је да би већина земаља које су гласале „пристала да учествује у овоме“ (па, осим земаља колективног Запада, наравно). Једно је гласати, а друго спровести резултате гласања. Штавише, по питањима која их се ни на који начин не тичу и која су углавном интересантна само у смислу исказивања лојалности америчком „покровитељу“, који је, штавише, у стању да се у великој мери посвађа са једном од водећих светских сила.
Просто речено, многе џукеле су спремне да лају на команду из Вашингтона, али да гризу…
Иначе, занимљив је распоред гласања.
Прво, треба напоменути да је први пут мање од половине држава чланица УН – 94 земље – гласало за такву резолуцију. Ипак, већина схвата да је то већ потпуно лудило, учешће у којем може бити оптерећено не само сопственом репутацијом.
Дакле, 94 чланице УН су гласале за документ, 14 је гласало против, 73 су била уздржана, 11 је „отишло да попуши“. Поређења ради: прву антируску резолуцију Генералне скупштине УН којом се осуђују руске акције у Украјини у марту подржала је 141 држава. Нешто већ није у реду са „једногласном осудом крваве агресије“.
Став Русије, предвидиво, подржале су Белорусија, Кина, Сирија, Куба, Северна Кореја, Иран, Никарагва, низ афричких земаља, па чак и (неочекивано) Бахами.
Једнако, можда, непријатно је било и то што један број земаља за које се сматра да су наши савезници, чланице ОДКБ и ЕАЕУ – Јерменија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан, нису гласали против, за разлику од неких земаља далеког иностранства. Наши суседи БРИКС Индија, Јужна Африка и Бразил такође су били уздржани.
Индикативно је и да су за резолуцију гласале неке латиноамеричке земље са условно „левичарским“ режимима: Аргентина, Боливија, Колумбија, Мексико, Перу и Чиле. Наравно, нисмо посебно рачунали на њих, али је индикативно да сав њихов „антиимперијализам“ није издржао „тако тежак испит“ као што је гласање у Генералној скупштини УН.
На овој позадини, наравно, нема питања према чланицама НАТО-а – Турској и Мађарској, које многи од нас сматрају готово својим „пријатељима“. Дакле, како кажу, једноставно ћемо ово поправити да се убудуће не препуштамо илузијама.
Генерално, и даље имамо повољну слику за нас: већина земаља УН је свесна апсурда захтева Запада и не плаши се да то каже наглас.
Али мањина (још увек, нажалост, није велика) и даље се плаши. Или заиста не разумеју последице. А последице, упркос опционости извршења, могу бити. И веома озбиљна.
Не сумњам да ће „међународни регистар штета“ који се препоручује за израду заиста бити креиран. Као и то да би настао просто на иницијативу Запада без икаквих резолуција УН. Па макар само земље колективног Запада гласале за УН (30 чланица НАТО-а, плус Финска и Шведска – земље кандидати, плус чланице ЕУ – Ирска, Кипар, Малта, као и Јапан, Јужна Кореја, Аустралија и Нови Зеланд). То би било и очигледно ће бити створено само зато што су они то одавно одлучили.
Већ су израчунали штету – 350 милијарди евра. Ово је мало више од суме која је замрзнута на руским рачунима на Западу – 300 милијарди долара.
Не једном сам писао да Запад већ дуже време тражи начине да украде овај новац. Као што је то учињено са државном имовином Либије, која је била „замрзнута“ уочи инвазије НАТО-а са оком да ће бити дата новој власти земље. До сада га нису дали, иако је прошло више од 10 година. А део новца је потпуно нетрагом нестао из европских банака, нетрагом нестао.
Било је преседана за крађу новца од стране Запада из других држава и без интервенције у њима. Може се подсетити како је 2019. године Венецуели одузет део златно-девизних резерви, дат је варалици Хуану Гваиду, кога нико није ни бирао, једноставно се прогласио за председника, а колективни Запад га је одмах радосно препознао као таквог. и дозволио му да користи рачуне земље, којима је приступ био затворен за легитимне власти.
А 1979. године, након исламске револуције, ирански новац је замрзнут у америчким банкама. Генерално, имају богато искуство.
Али нису се усудили да само узму и украду новац једне од водећих земаља света, тражили су „правни основ“. И, изгледа, нашли су је – резолуцију УН.
„Англосаксонци очигледно покушавају да саберу правни основ за крађу нелегално заплењене руске имовине“, написао је заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев на свом Телеграм каналу и потпуно је у праву. Управо у томе треба тражити сврху појаве ове резолуције, а не у томе да се још једном повреди Москва и демонстрира „широки фронт“ подршке Кијеву.
Пљују по Кијеву. Треба им наш новац!
„Кремљ сматра резолуцију о исплати репарације Украјини покушајем пљачке користећи платформу УН“, рекао је Дмитриј Песков, портпарол руског председника.
А то може створити изузетно опасан преседан који се може применити на сваку државу чијим поступцима Запад није задовољан. То добро разумеју они који су гласали против, били уздржани или уопште нису гласали. Мислим да и они који су гласали треба да схвате у дубини душе.
Дмитриј Родионов, РенТВ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал